Dragi prijatelji,

Želim da sa svima vama podelim ovu istinitu priču. U jeku ofanzive raznih NVO i špartanja Srbijom Blera, Šredera, Jahjage, želim da „ogolim“ njihovo „mirotvorstvo“ i društvo koje nam nude. Pročitajte, nama na znanje i nauk.

natasa-kandic1

ZEMLJA ČUDA

1999. godine, naša vojska i policija su se upravo povukle sa Kosova i Metohije. Okupacione snage ulaze u Peć i omogućavaju pogrom preostalih Srba…

Moj prijatelj nije ubijen. Imao je sreću da je vrhunski hirurg i da su mu Italijani ponudili zaštitu. Želeli su da živi ne bi li živeli i oni kojima je tih dana bila neophodna njegova pomoć. Ćutao je, misleći samo na jedno. Domoći se manastirskih vrata i preko Pećke patrijaršije, slobodnog dela Srbije.

 

Počeli su mučni pregovori. Sa italijanskim vojnicima uđoše u restoran hotela „Metohija“ u samom centru grada. Tamo kao u košnici, sve vri od željnih krvi iz Albanije tek pristiglih vojnika takozvane OVK…

Na tečnom srpskom jeziku, čuvši njegov srpski jezik, začuo se krik, ženski glas, od koga se ledi krv u žilama:

– Ubicoooo… ti si ubica, ko zna koliko si ljudi ubio! – izopačenog lica od mržnje, iskeženih zuba i raširenih vilica, drala se na njega žena koju do tada nikada nije video.

– U crnini, valjda je majka nekog poginulog Albanca – pomisli… i pored iskazanog vapaja da ga ubiju, žalio je.

Poskakaše sa sedišta teroristi… svi do jednog krenuše ka njemu. Neki repetiraše puške, sevnuše iz korica povađeni noževi… Nije ni sanjao da će mu italijanski vojnici u tom trenutku biti jedina granica između života i smrti…

I ne samo oni… Prepoznavši doktora, svoga komšiju koji je bezbroj puta pomagao njegovim sunarodnicima, njegovoj porodici, sada jedan od komandanata OVK, naredi:

– Nazad, svi nazad… ovaj čovek je heroj, koga znam. Srbin i heroj koji nas je godinama lečio i kod koga smo svi hrlili da bi nam pomogao… ne kod naših hirurga već upravo kod njega…

Tajac… večna tišina… prošlo je. Svi posedaše, vratiše noževe u korice, odložiše oružje… Čak je i žena u crnini ili samo u crnom, nekako nevoljno odložila svoje reči mržnje, željne krvi, pokazaće vreme za neku drugu priliku.

Beograd. Naš hirurg je već nekoliko meseci na slobodi sa svojom porodicom. Živi, pokušava uspeva koliko može da zaboravi i ranjene, obogaljene, jedva preživele i leševe… sve nekako uspeva moj prijatelj, sem krik žene, njen poziv na kasapljenje… Taj krik koji živi i čuje svakodnevno, ne uspeva.

Televizija Beograd tih dana emituje prilog o demokratiji, nevladinom sektoru, modernom srpskom društvu. Skamenjenog pogleda, hirurg prepoznaje lik žene koji ga proganja. Njen krik, sada kao mioglas para studio srpske televizije…

„Bože, pa ona nije majka poginulog Albanca, nije žena nastradalog muža, nije sestra brata kojeg nema… baka prerano ubijenog unuka… Ne, pa ona čak nije ni Albanka, niti živi na Kosmetu“.

Ona je „naša“, željna njegove ili bolje reći srpske krvi, jer mog prijatelja nije ni poznavala… Da, ona je sada njegova sugrađanka… Ona je naše „oličenje“ demokratije.

Zašto, NATAŠA KANDIĆ?!
ZAR JE VREDNO PUSTIH PARA?!

Po istinitom događaju, da se zna…

Dr vet. med. Zoran Jovanović
Predsednik UG Ko nam truje decu