Fudbalska reprezentacija Srbije otpočela je kvalifikacije za Svetsko prvenstvo remijem sa Republikom Irskom, a do 2:2 je u Beogradu stila posle dramatične utakmice, preokreta, neiskorišćenih šansi, ali i kikseva u defanzivi.
Foto: M. Metlaš
Na Mundijalu nismo bili od 2010, kada je četa Radomira Antića imala sjajnu priliku da prebrodi prvu fazu, ali za to nije bila dovoljna ni pobeda nad Nemačkom. Mnogo je bilo faza našeg pada od tada, ljudi su ovde već počeli da dižu ruke od srpskog fudbala, pa je svaka novina, a selektorskih je bilo na pretek, posmatrana kao zračak nade da će “konačno krenuti”.
Deo navijača je, potpuno ne shvatajući situaciju, da je u pitanju novi takmičarski ciklus i da ekipi “orlova” koji su se trudili treba podrška kada im ne ide, a ne kada im ide, zvižducima ispratili ekipu u svlačionicu. Dočekali su ih aplauzi onih koji im nisu zviždali, pa su naši reprezentativci u drugi deo meča ušli rešeniji da one ružne stvari izbrišu ili makar učine nešto zbog čega bi se to zaboravilo.
I, učinili su. Najpre, nastavili su da se bore iako je Martin O'Nil mudrim markiranjem naših centralnih veznih igrača, Milivojevića i Gudelja, “terao” odranu da organizuje napade umesto njih dvojice. Onda su “dodali” gas i, ne odustajući od krilnih proboja preko Kostića i Tadića, uspeli da preokrenu rezultat. Najpre je u 62. minutu Ivanović centirao s desne strane, Tadić se spretno “družio” sa loptom u protivničkom kaznenom prostoru, onda je ona stigla levo do Kostića, a on svoju odličnu partiju krunisao pogotkom za 1:1.
Samo sedam minuta kasnije Kostić je fauliran u šesnaestercu gostiju, a hladnokrvan, lagan i visok šut Dušana Tadića, doneo je prednost “orlovima”, posle čega se činilo da je irski bedem definitivno razbijen. Međutim, kada je rezervista Andrija Pavlović, koji je zamenio Mitrovića u napadu, u punom trku ka lopti uspeo da bude brži od suparničkog golmana, ali je samo uzdrmao prečku, umesto mreže, stigla je i svojevrsna kazna. Teško da bi ona mogla da bude nazvana “zasluženom”, zbog svega što su naši fudbaleri pružili, ali se, prosto, desila usled vrlo lošeg postavljanja prilikom kornera.
Uzaludni su bili novi naleti srpskih igrača, uzaludne i izmene. Čak i kada se stvorila šansa, poput kolosalne za Branislava Ivanovića kome je golman odbranio zicer, udarac sa deset metara kada nikog nije bilo oko našeg kapitena, nije bilo onog novog razloga za slavlje. Put ka Mundijalu je dug, nadamo se da će ih biti. Ako je suditi po početku, ima tu “štofa” za veliku radost. Ali i razloga da se još mnogo poradi na defanzivnim detaljima jer… možda mi jesmo (bili) “evropski Brazilci”, ali se u Rusiju neće stići ako se dobra ofanzivna izdanja ne isprate savršenim u odbrani. Takav je moderan fudbal. U njemu, u eliti, nema mesta za one koji su kiksevima skloni. Sreća pa je ovo – početak.
Srbija – Republika Irska 2:2 (0:1)
(0:1 Hendrik u 3. minutu, 1:1 Filip Kostić u 62’, 2:1 Dušan Tadić 69. iz penala, 2:2 Marfi u 81.)
Beograd – Stadion: “Rajko Mitić”; Gledalaca: Oko 8.000; Sudija: Viktor Kasai (Mađarska); Žuti kartoni: Nastasić – Vord, Hendrik, Brejdi
Srbija: P. Rajković – Ivanović, Vuković, Nastasić – Rukavina, Milivojević, Gudelj, Mladenović – Tadić, Kostić (od 82. Katai) – Mitrović (od 59. Pavlović)
Republika Irska: Rendolf – Kolmen, Kio, O'Šej, Vord (od 70. Kvin) – Hendrik (od 75’. Marfi), Velan, Brejdi – Volters, Meklin – Long (od 90. Klark)
(Darko Nikolić)
