RAZBOJNIK o kome se su kružile romansirane legende kao zaštitniku sirotinje.
Život bandita iz Slavonije, Jovana Stanisavljevića Čaruga, poslužio je Rajku Grliću za istoimeni film – “Čaruga”.
Malo je poznato ime policajca koji mu je stavio lisice na ruke, odbio mito 30 puta veći od njegove plate da ga pusti, a za taj posao bio nagrađen sa 10.000 dinara iz 1925. godine, od kojih je potom sazidao skromnu kuću u kojoj je doživeo duboku starost.
U pitanju je policijski narednik Jagoš Perović, a intervju sa njim u 94. godini, objavljen je 6. aprila 1990. u TV Novostima i prenosimo ga u celosti:
LEGENDARNI slavonski bandit Jovan Stanisavljević, poznat kao Čaruga, koji je 1925. godine uhapšen i u Osijeku spektakularno obešen, u narodnim pričama i dalje je besmrtan. Oko njegovog imena predu se kontroverzne priče – od onih koje govore o Čarugi kao zaštitniku sirotinje, lepotanu i ljubavniku koji je bogatašima bio strah i trepet, do onih koje ga predstavljaju kao velikog boljševika, povratnika iz Oktobarske revolucije i potpisnika manifesta o Jugoslaviji kao sovjetskoj republici… Ličnost, dakle, idealna za filmsku priču, što su scenarista Ivan Kušan i reditelj Rajko Grlić iskoristili kao temu za film i TV seriju “Čaruga”. Snimanje je počelo, a o tome smo pisali u broju od 13. aprila ove godine.
Odmah po objavljivanju te reportaže javila nam se naša čitateljka Dragana Perović i ispričala nam da je rođeni brat njenog dede uhapsio Čarugu, da mu je on lično stavio lisice na ruke, da ima 93 godine i da živi u selu Gaboš kraj Vinkovaca. Tragom ovog obaveštenja uputili smo se u ovo mirno pravoslavno selo i predusretljivošću komšinica lako našli junaka naše priče.
ZAJEDNO PILI
Na pragu nas je dočekala Marija Petrović, ćerka Jagoša Perovića, koja sa mužem Danilom živi u staroj i već prilično oronuloj kući. Izvinjavajući se zbog svog skromnog doma, uvela nas je u kuhinju, jednu od dve prostorije, ako izuzmemo ostavu, i upoznala nas sa ocem Jagošem.
– Stari više ne vidi dobro i ne čuje, pa mora da se viče da bi nešto razumeo – objasnila nam je odmah Mara. – Star je, izdale su ga i noge, ruka mu je oduzeta zbog povrede još iz Prvog svetskog rata, ali se zato svega odlično seća. Pamti on imena i godine bolje nego ja.
Zahvaljujući ćerki Mari razgovaramo sa bivšim policijskim narednikom, koji, kada je shvatio ko smo, ko nas je poslao i šta hoćemo, iznenada postaje živahan i duhovit starac spreman za saradnju.
– Čaruga je bio lukav i jako oprezan -počinje Jagoš priču o razbojniku. – Najčešće se predstavljao kao vojni referent koji za vojsku nabavlja meso i druge namrnice, tako da sam neretko i ja sa njim sedeo po krčmama, jeo i pio, a da ni sanjao nisam ko je to zaista. Tek kada sam ga uhapsio shvatio sam da sam ga poznavao od ranije i prisetio sam se da je bilo trenutaka kada smo se svi šalili plašeći jedni druge: “A, šta ako sad dođe Čaruga”? I Jovo se smejao zajedno sa nama.
Ko zna da li bi ovaj razbojnik, koji je ubio dva žandara i jedan bračni par, ikada bio uhvaćen da se kao u nekom vodvilju sudbina nije poigrala i njegovo pismo upućeno vernoj ljubavnici Mandi poštar greškom nije uručio jednoj drugoj Mandi… Ova je, pak, i ne sluteći čije je to pismo, ali uvidevši da nije za nju, dala pismo žandarmerijskom podnaredniku Mitru Miroviću, koji je odmah shvatio da je pismo napisao lično Čaruga.
– Pošto su tada nadležnosti policije i žandarmerije bile strogo podeljene, Mirović je došao u policiju i tražio dva policajca da uhapse Jovu Stanisavljevića. Odredili su Luku Marcikića i mene. Opkolili smo Mandinu kuću tako što smo se rasporedili ispod prozora i na zadnja vrata, a ja sam ušao u kuću. Kada sam otvorio vrata video sam Čarugu kako spava pijan na podu pored kreveta. Iz džepa mu je virio pištolj, pa sam se prikrao i lagano ga izvadio. On se tada probudio, pa sam viknuo Mirovića i ostale da uđu, da mi pomognu da mu stavim “mačke” na ruke. On, međutim, ništa nije hteo da prizna i predstavio se kao Nikola Krmpotić. Krenuli smo putem i slučajno sreli njegovog brata od strica, koji je, kada ga je ugledao, uzviknuo: “Brate Jovo, pa zar tako vezanog da te vode!?”
Tako se sudbina ponovo umešala u život Jove Stanisavljevića – Čaruge: i nehotice ga je odao njegov rođak. Da nije bilo tog slučajnog susreta, verovatno bi Jovo bio oslobođen zbog nedostatka dokaza!
– Kada smo ga uhapsili, a bilo nas je četvorica – priča dalje Jagoš – Čaruga je kod sebe imao 63 hiljade dinara. Odmah nam je ponudio sve pare samo da ga oslobodimo. Nismo pristali iako je tada obični žandar imao platu dve, a ja, kao narednik policije, dve i po hiljade dinara. Kasnije smo kao nagradu, svi dobili po 10 hiljada dinara. Od tih para tada sam sazidao ovu kuću… Čarugu smo oterali u Osijek, u zatvor, gde mu je posle suđeno, a ja sam bio jedan od svedoka. Prisustvovao sam i vešanju. U to vreme za celu Jugoslaviju postao je jedan dželat i to iz Sarajeva. Na dan smaknuća došao je u Osijek, navukao nove crne rukavice, popeo Čarugu na stolicu, stavio mu omču oko vrata, izmakao mu stolicu i povukao ga za nove kako bi mu odmah pukla vratna žila. Skinuo je, zatim rukavice, bacio ih na zemlju i mrtvom Jovi poručio: “Nisam ti ja brate ništa kriv, kriva ti je država”. Okrenuo se i otišao. Sahranjen je na starom osiječkom groblju. Na njegovom grobu stalno je neko sadio cveće, ali niko nikada nije video ko.
STRAH ZA SUTRA
Junak naše priče, Jagoš Perović, rođen je 21. februara 1897. godine u Crnoj Gori, u Nikšiću, kao jedan od blizanaca (njegov brat blizanac je nestao u Drugom svetskom ratu bez ikakvog traga). U vreme Prvog svetskog rata ranjen je u levu ruku, tako da mu je lakat ostao gotovo potpuno ukočen. Bio je u bolnici na Cetinju, a odatle je sa austrijskom vojskom prebačen u Beč gde je dugo lečen. Posle rata Perovići su se nastanili u Gabošu, a Jagoš je, mada invalid, postao narednik u policiji. U kratkom periodu mira između dva rata oženio se 1920. godine Franciškom, Nemicom koja je sedam godina živela u Americi, u Minesoti. Rodila mu je sina Petra i ćerku Mariju. Petar je 1941. godine bio u vojno-tehničku školu u Kragujevcu, ali je otišao u partizane i 1943. godine poginuo u Gorjanu kod Đakova.
– Kada je Jugoslavija kapitulirala – priča Jagoš – mene su kao policijskog narednika oterali u zarobljeništvo u Hamburg. Tamo sam se prijavio kao Crnogorac, pa su me Nemci vratili ustašama u Zagreb. Verovatno bi me poslali dalje u Jasenovac i tamo ubili, da se slučajno u zagrebačkom zatvoru nije našao i jedan moj školski drug, ustaša koji je krišom poslao moje pismo kući… Kada je Franciška dobila pismo, odmah je krenula put Zagreba i tamo se uputila u nemačku komandu. Predstavila se kao Nemica i rekla da joj je muž zarobljen kod ustaša. Odmah su je odveli u zatvor i zahtevali da nam dozvole da se vidimo i da mi da hranu koju mi je donela. Uz obećanje da će sve biti u redu, Franciška se vratila deci, a mene su zaista posle dva dana oslobodili. Ali, bio sam tako slab, imao sam jedva 20 kilograma, da nisam mogao da hodam. Da nije bilo jednog mog komšije koji me je prepoznao i stavio na kola, verovatno se nikad ne bih vratio. Ali, kada sam došao u Vinkovce, svi su se moji prijatelji pravili da me ne prepoznaju i od mene okretali glavu.
Bila je to 1942. godina. Godinu dana kasnije ponovo je uhapšen. Ovoga puta pokupio ga je Gestapo zato što je među seljacima sakupljao pare i mast za partizane. Ponovo je bio u zatovrima u Vinkovcu i Osijeku…
– Zbog partizana sam bio u zatvoru, u partizanima sam izgubio i sina, pa ipak sam 1950. godine, zbog nekih kleveta, bio i tri meseca u partizanskom zatvoru.
Posle toga nije više bilo nemira u Jagoševom životu. Sa svojom Franciškom, ćerkom, zetom i njihovom decom mirno je živeo u kući koju je sazidao novcem od nagrade za hapšenje Čaruge, obrađujući četiri jutra zemlje. Franciška je umrla u osamdesetpetoj godini, pa je ćerka Marija preuzela brigu o ocu.
– Mi smo siromasi, ali nismo gladni – kaže Mara. – Za jesti kupimo, gajimo nešto živine i radimo samo baštu. Zemlju više ne možemo, stari smo, pa je dajemo u zakup.
S obzirom da je posle prvog kruga glasanja na višestranačkim izborima u ovom kraju gotovo apsolutno pobedila HDZ, Jagoš, koji se i dalje živo interesuje za politiku, vrlo je zabrinut. Neminovno mu se nameću poređenja sa onim nekad. Srećom kaže, imaju rođake u Beogradu i Vinči, pa će, ako postane opasno, imati gde da se sklone…
Tako su se nemir i neizvesnost ponovo uvukli u život ovog starca koji je prošao i preživeo nemačke zatvore u oba rata, preživeo ustaško i partizansko hapšenje. U devedeset četvrtoj godini života ponovo strepi za svoju porodicu. Priča o hapšenju Čaruge ostaje tek samo priča o lepom i okrutnom hajduku i hrabrom policajcu.
* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive “Novosti”, a ovaj tekst je izašao u “TV Novostima” 6. aprila 1990. godine.*
Izvor : Novosti