UKRAJINSKI PAKAO: Ovo je detaljna analiza mogućeg rata SAD-Rusija, završilo bi se nuklearnim ratom!

Sukob dve savremene vojne sile u ukrajinskim stepama bio bi, s planetarno egzistencijalne strane, bezazlen ako bi se vodio konvencionlnim oružjem. Ukrajina bi bila poprište – pakleni poligon obračuna supersila i sofisticiranog naoružanja. Ruski ekspertAleksandar Zapoljskis analizirao je mogući tok sukoba kakvog do sada nije videlo savremeno ratovanje.

Nemačka kancelarka Angela Merkel izjavila je 9. februara u Vašingtonu da Barak Obama ne isključuje mogućnost isporučivanja Ukrajini smrtonosnog oružja. Potpredsednik SAD Džozef Bajden izjavio je u Kijevu 5. februara da vojno rešenje krize u Ukrajini ne postoji i da su zato isporuke oružja isključene.

– Da bi se shvatila suština ovoga što se događa, hajde da prvo vidimo kako bi izgledao pravi savremeni između dveju velikih i tehnoloških savremenih država. Označimo ih uslovno kao „plave” i kao „crvene” i pretpostavimo da bi svaka strana u borbu uključila po deset brigada da bi obezbedila ofanzivu na liniji fronta od Luganska do Gorlovke – počinje Aleksandar Zapoljskis.

Upoređivanje samog broja tenkova, topova ili aviona sukobljenih strana bilo bi prilično beskorisno.

Irak je 20. maja 2003. godine imao mobilisanih 375.000 pešadinaca (antiiračka Koalicija – 207.000 a kasnije je taj broj bio podignut na 270.000. Imao je takođe 5.000 tenkova i drugih oklopnih vozila, a antiiračka koalicija – 1.700. Irak je tada raspolagao sa 300 aviona – antiiračka koalicija sa 1.400 aviona svih tipova. Bagdad je raspolagao sa 375 helikoptera, a antiiračka koalicija sa 1.100.
Kao što se zna, Irak je, uprkos svemu, doživeo težak poraz.

Mudžahedini u Avganistanu uopšte nisu imali i nemaju avijaciju, a tenkova i drugih oklopnih vozila imaju mizerno malo. A Amerikanci su rat u Avganistanu – izgubili. Ovo znači da naoružanje, naravno, igra važnu ulogu, ali da su presudne ruke u kojima se ono nalazi, kao i glave štapskih oficira svih nivoa. Ovome, dakako, treba pridodati: kvalitet koordinacije u dejstvima rodova oružanih snaga.

Zamislimo zbog svega kako bi izgledao sukob dve savremene vojne sile u ukrajinskim stepama. Označimo ih uslovno kao „plave” i kao „crvene”. Uzmimo u obzir da bi im cilj bio postizanje odlučujuće vojne pobede, a ne zauzimanje (i držanje) nekih sela sa imenima koja se teško izgovaraju.
Ovo znači da bi obe snage u taj sukob uključile snage i sredstva potrebne za takav rat.

Ako se imaju u vidu veliki manevri ruske armije, ali i drugih, front nadiranja mehanizovane brigade SAD može da bude širok 6-10 kilometara, a brigade Bundesvera -do 15 kilometara. U oba slučaja, proboj odbrane protivnika brigada ostvaruje na delu fronta širine svega 2-3 kilometra. U ruskim oružanim snagama se operiše sličnim „veličinama”. Razlike postoje, ali nisu bitne.

Ako se imaju u vidu velike manevarske mogućnosti brigada, njih bi u takvom sukobu moralo da bude po nekoliko. U suprotnom, protivnik bi mogao da izbegne borbu i da pokuša da protivniku zađe sa krila ili sa leđa.

Zbog svega, hajde da pretpostavimo da bi svaka strana u borbu uključila po deset brigada da bi obezbedila ofanzivu na liniji fronta od Luganska do Gorlovke. Ostavimo po strani: odakle bi te brigade bile dovedene i kako bi bile raspoređene. To sada nije najvažnije jer je najvažnije da pogledamo kako bi, kao na šahovskoj tabli, izgledao ceo „eksperiment”.

I natovska i ruska vojna pravila u osnovi govore isto: napad se mora izvoditi odlučno i sa korišćenjem svih snaga i sredstava. Obe strane ukazuju da je od najvećeg mogućeg značaja već prvim udarom lišiti protivnika sredstava veze, smanjiti njegovu sposobnost za manevrisanje, ostvariti dominaciju u vazduhu i prvim masivnim udarom naneti maksimalnu štetu protivnikovim ključnim centrima komandovanja i izbaciti iz igre njegovo teško naoružanje.
Pretpostavimo da bi prvi udarili „crveni”, mada to nije principijelno važno.

Dakle, napad „crvenih” počinje udarima „Iskandera” i avionaletima na štabove, čvorišta veze „plavih”, na aerodrome, skladišta goriva i municije, na „parkinge”, tehnike po celoj dubini „plavih”.
Oni bi nešto od toga odbili, ali u većini slučajeva – ne bi uspeli.

„Crveni” bi u borbu uključili prilično moderna sredstva za radioelektronsku borbu poput sistema „Avtobaza” koji su se već odlično pokazali. Istovremeno bi dalekometni višecevni raketni bacači „Smerč” – ne žaleći rakete – preoravali prve borbene linije „plavih”, na koje bi im ukazali izviđači. U tome bi im pomagala i dalekometna klasična artiljerija. Na primer „MSTA” kalibra 152 mm.

Gotovo istovremeno bi napred krenule mehanizovane izviđačke patrole onih deset brigada. To bi mogla da budu odeljenja sa oklopnim transporterima, ali i pojačane grupe sa 2-3 tenka ili 2-5 borbenih mašina pešadije. Njihov zadatak bi bio da otkriju maršute kretanja protivničkih taktičkih grupa na udaljenostima do 75-100 kilometara. Pokrete tih patrola pratili bi udarni helikopteri, a obavezno i radari, uključujući i radare artiljerijskih jedinica.

Sve bi se to radilo da bi artiljerijskom i raketnom vatrom  bilo momentalno „pokriveno”  sve na šta izviđači naiđu.

Zadatak tih patrola bio bi i da unište protivničke patrole i da „opipaju” prve linije protivnikove odbrane (ukoliko bi „sedeo” i čekao) ili samo otkrivanje pokreta protivnikovih osnovnih snaga.

Ovo bi omogućilo borbenim taktičkim grupama, koje bi nailazile iza patrola, da se blagovremeno rasporede i pripreme za borbu, odnosno za razbijanje neprijateljskih „oraha” svim raspoloživim sredstvima.
Najvažnije je što bi to omogućilo dolazećoj artiljeriji „crvenih” da se pripremi za otvaranje vatre. Dalje bi sve bilo – borba.

Iskustvo svih vojnih vežbi i realnih ratova pokazuje da je nanošenje protivniku štete do deset odsto brojnog sastava smanjivalo njegove borbene mogućnosti 1,2-1,4 puta. A kada je protvnik ostajao bez 30 odsto vojnika – 1,5-2 puta. Pri gubitku 50 odsto vojnika – borbene mogućnosti su smanjivane 2,5-3 ili i više puta. Naravno, pri gubitku 60 odsto i više vojnika – sledio je siguran poraz.

U apsolutnoj većini slučajeva, takve jedinice su gubile borbenu sposobnost i prestajale da postoje kao organizovana vojna sila.
Direktan sudar sukobljenih jedinica – uopšte nije glavni cilj prvog nastupajućeg ešelona.

Primera radi, „plavi” su u Iraku 2003. nastupali u tri ešelona. Zadatak prvog bio je da otkrije pukotine ili slaba mesta u iračkoj odbrani, da se uklini u njih radi daljeg kretanja napred i držanja visokog tempa napada. Tada su sva naselja bila zaobilažena bez pokušaja zauzimanja. Njihovo blokiranje bilo je povereno brigadama drugog ešalona koje su išla 25-30 kilometara iza prvog.

Kada je situacija dozvoljavala, drugi ešelon je zauzimao gradove. Ako uspeh nije bio unapred garantovan – jedinice drugog ešelona su naprosto držale pozicije do dolaska brigada trećeg ešelona koje su se obračunavale sa opkoljenima.

Čim bi pristigle jedinice trećeg ešelona – drugi je odmah kretao da sustiže prvi ešelon. Ako bi on naleteo na nešto što nije mogao lako da zaobiđe, ili ako bi došlo do borbe na bliskom odstojanju – tada bi prvi ešelon postajao drugi, a na prve borbene linije izlazile su brigade drugog ešelona, obilazeći čvorišta protivnikove odbrane i probijajući se na nekom drugom podesnijem delu fronta.

To je Amerikancima u Iraku obezbedilo stabilan tempo nastupanja od 35-50 kilometara na dan. To je dovelo do tako brzog menjanja opšte operativne situacije da iračke komande već posle 10-15 sati ratovanja više nisu bile u stanju da adekvatno reaguju, a na kraju drugog dana ratovanja potpuno su izgubile stratešku, pa čak i operativnu kontrolu nad sopstvenim snagama.

A sada pogledajmo na kartu. Od Luganska do Severodonjecka – ključne granice zone „Sever” – samo je 60 kilometara.

Ovo bi značilo – ukoliko bi postojao američki tempo iz Iraka – da bi najisturenije jedinice već do kraja trećeg dana obišle Svatovo i Slavjansk. Četvrtog dana bi se rat već preneo u Harkovsku i Dnjepropetrovsku oblast.

Prva i druga linija odbrane „plavih” bile bi probijene po celoj dubini. Njihove najisturenije brigade bile bi praktično razbijene i lišene teške tehnike. Zato bi preostale jedinice „plavih” bile prinuđene da pređu na stacionarnu odbranu, tamo gde bi se zatekle. To bi značilo da su izgubile mobilnost, što je pravi raj za artiljeriju i višecevne raketne bacače „crvenih”. Takođe za teške raketne sisteme „Buratino” koji su zapravo bacači plamena.

Iskustvo u borbi u Donbasu je već pokazalo da pešadija prelazi u direktan napad samo u krajnjim slučajevima. Osnovne gubitke protivniku nanose artiljerija i višecevni raketni bacači.

Za razliku od ustanika u Donbasu, naši uslovni „crveni” ne bi imali nikakav manjak ni u broju artiljerijskih sistema, ni u kvalifikovanosti onih koji njima upravljaju, a ni sa projektilima. Njima ne bi dovozili projektile koji bi zbog predugog stajanja u skladištima ne eksplodiraju. Zato bi one jedinice „plavih”, koje bi bile „prikovane za mesto”, naprosto bile zbrisane sa lica zemlje najduže za 20 sati.
Šta bi u takvoj situaciji mogli da urade „plavi”? Pravilno!

Prvo bi u borbu ubacili svu svoju raspoloživu avijaciju sa udaljenih aerodroma. Pre svega sa aerodroma na zapadu Ukrajine. Ali, „crveni” takođe ne bi sedeli skrštenih ruku. Zato bi već u prvim danima operacije po svakom od tih aerodroma svoje „odradile” rakete sa kopna i one koje nosi ratna avijacija.

Dakako, „plavi” im ne bi ostali dužni. Aerodromi, transportna čvorišta, mostovi i sve ključne tačke „crvenih” uz front bile bi podvrgnute masovnim udarima.
Od tog momenta počela bi nezaustavljiva eskalacija sukoba. Jer, onaj ko u tome zakasni – taj garantovano gubi rat.

Ne bi se vodilo računa o tome koliko će čijih tenkova izgoreti ili poginuti vojnika. Pobeda otpisuje sve. Ali, čisti vojni poraz bi u naše čovekoljubivo vreme garantovano doveo do opšte političke krize na strani poraženog koja bi bila bremenita i smenom vlasti.

To vlada nijedne od sukobljenih strana ne sme nikako dozvoliti. A ta okolnost bi sa neverovatnom snagom počela da gura stranu koja gubi da povećava sve više obim uključenih u borbu snaga i sredstava.

Nakon što bi prestale da postoje brigade iz prve borbene linije, a brigade iz druge počele da krvare – praktično bi se neizbežno postavilo pitanje za stranu koja gubi da li će preći na primenu taktičkog nuklearnog oružja. A to je tačka posle koje više ne bi bilo povratka.

Pri tom ne bi bilo bitno: da li bi se radilo o ograničenom, taktičkom atomskom udaru ili samo o masovnom lansiranju krstarećih raketa. Na ekranima radara „Tomahavci” izgledaju kao nosači nuklearnog oružja. Zato bi se vreme počelo da računa na minute.

Ako bi, ne dao Bog samo jedna „indijanska ratne sekira” pogodila neki veliki grad „crvenih” – automatski bi usledio odgovor. Više niko se ne bi upuštao u to da li leteći „Harpun” ima atomsku bojevu glavu ili nema. Jer, „Harpuni” bi leteli prema bezmalo svim ključnim tačkama saobraćajne infrastrukture u gradovima…

A ako bi na krstarećim raketama bile atomske bojeve glave – sukobljene strane bi se našle pred neizbežnom razmenom strateških nuklearnih udara.

Molim da se uzme u obzir da promena boje strana u sukobu uopšte ne bi uticala na krajnji rezultat. Koliko god usijane glave na Zapadu lupale automatima po vojničkim kacigama – tamo dobro razumeju koliko bi ovakav razvoj događaja bio neizbežan.

Zato sve sankcije i druge oštre mere ne izlaze iz ekonomskih i diplomatskih okvira. Ni jedna brigada NATO se upravo zato ne pomera ni na pola koraka iz zona svoje stalne dislokacije, niti sa mesta gde se trenutno nalaze.

Mehanizovana četa koja stiže na planirane vojne vežbe u Baltičkim zemljama – to je samo četa i služi samo za vežbu.

Izbijanje neposrednog vojnog sukoba između oružanih snaga Rusije i NATO ili između Rusije i SAD, automatski bi i veoma brzo prešlo u fazu razmene strateških nuklearnih udara koji bi doveli do prestanka postojanja na Zemlji celokupne savremene civilizacije.

Uostalom, upravo iz tog razloga u Ukrajinu ne ulaze ruske trupe. Jer, uzvratna reakcija na taj korak značila bi neizbežni ulazak u Ukrajinu jedinica NATO pakta, što bi smanjilo rastojanje među armijama do distance na kojoj rat može izazvati svaki, čak i slučajni pucanj iz pištolja.

A zemlja kakva je tamo neka Ukrajina ne vredi takvog rizika. Pogotovo što glavni zadatak koji joj je bio namenjen – da uvuče Rusiju u rat sa sobom – Ukrajina nije izvršila. Podvlačim: u rat sa sobom, a ne sa Evropom, SAD ili NATO.

Upravo zato nikakvo ozbiljno smrtonosno oružje Zapad Kijevu neće dati. Jer, tim oružjem treba se znati i služiti. Osim toga, ono ne postoji samo po sebi, već kao element velike vojne mašinerije.

Grubo govoreći, da samohodni artiljerijski sistem M109 „Paladin” iz prvog pokušaja projektilom „Eskalibur” pogodio vevericu u oko potrebni su: sam taj artiljerijski sistem, pomenuti projektil, uvežbana posada, utrenirani istureni navodilac na cilj, plus stanica artiljerijske izviđačke mreže. Njima treba dodati vojno obrazovani i pametni štab koji je u stanju da organizuje saradnju svih učesnika isplanirane operacije. Da bi oni mogli da funkcionišu na miru, potrebni su izviđački dronovi i ljudi koji umeju da se njima koriste.

Sve te ljude, kao i mesto na kojem se u datom momentu nalazi tehnika, mora da štiti pešadija.

A da bi pešadija mogla da noću spava mirno, nju treba obezbediti oklopnom tehnikom. A toj tehnici treba stalno dovoziti municiju jer ruski/sovjetski projektili nikako ne odgovaraju zapadnom oružju. Stvar uopšte nije u novcu. Problem je u nesposobnosti Ukrajine da svim tim ovlada i da nauči da se time pametno koristi.

Problem je za Kijev i njegove pokrovitelje i u nemanju vremena da se otklone sve greške koje je Ukrajina nagomilala. Jer, snage Novorosije su 9. februara uspele da zatvore „kotao” kod Debaljceva. Dan kasnije su uspešno odbile sve pokušaje ukrajinske armije da razbije blokadu. A blokadi se nalazi oko 6.000 ukrajinskih vojnika. I mnogo ratne tehnike, ukučujući municiju.

Veličina „kotla” naglo se smanjila. U suštini, „kotao” je već razbijen na tri dela – na izolovane garnizone u samom Debaljcevu, Oljhovatki i Bulavinskom.

Ukrajinski mediji još pokušavaju da sakriju tu katastrofu, još pokazuju nadu kakvu je imao Hitler dok je čekao da dođe Venkova armija.

U suštini, potpuna kapitulacija te ukrajinske vojne grupacije samo je pitanje vremena, skorog vremena. A posle nje se može očekivati početak potpunog raspadacelog fronta u zoni „antiterorističke operacije”.

U  ovakvoj situaciji, koliko god da se Ukrajincima da ratne tehnike – SAD i NATO  neće dobiti ništa osim međunarodnog skandala. Zato su i govorili prethodnih dana o nadi u mirno razrešenje ukrajinskog problema.

Zato ni SAD ni NATO  nikakav vliki rat sa Rusijom ne žele. Ne zato što su dobri, civilizovani i čovečni. Sve je mnogo prostije.
Takav rat oni mogu izgubiti, čak brzo, a da pobede – ne mogu.

(Fakti.rs)