Masakru na trgu Hajmarket je doprineo da se prvi radnički globalni pokret ujedini oko jednog datuma, a njegove posledice su stigle mnogo kasnije u vidu čitavog spektra prava koje ljudi danas uživaju
Čini se da je Prvi maj na Zapadu još uvek snažan povod za marševe i demonstracije radnika, ali i okršaje antiglobalista, anarhista i sindikalnih organizacija sa policijom, kao i da dobija poseban zamah otkako je nakon ekonomske krize postala manje prikrivena donekle pogubna i sebična narav kapitalizma.
U Srbiji, zbog toga što su sindikalne organizacije ostale uglavnom organizaciono devastirane, politički kompromitovane, onemoćale i korumpirane od tajkuna i drugog sumnjivog kapitala, jedine preostale tekovine Međunarodnog praznika rada predstavljaju tradicionalni prvomajski uranci, porodični roštilji i izleti u prirodi.
No, to je vrlo razumljivo – ovaj, ironije li, najtrajniji državni praznik tokom poslednjih 120 godina neprestano je menjao simboliku u raznim političkim okolnostima, upravo onako kako se i položaj i društvena uloga radnika menjala. Međutim, mada se tako dugo obeležava, retko ko je detajnije upućen zašto se Prvi maj slavi, osim da se to čini zbog „protesta radnika u Čikagu za radnička prava“.
Kako je zapravo sve počelo? Nakon duge i burne predistorije radničkih protesta u borbi za osmočasovno radno vreme, američka Federacija trgovačkih i radničkih sindikata, na velikoj konvenciji u oktobru 1884. godine donela je odluku da se odredi datum na koji će osmočasovni radni dan postati standard i posle koga neće više biti kompomisa sa poslodavcima oko tog pitanja. Za taj dan je izabran 1. maj 1886. godine.
Kako se ovaj datum približavao, sindikati su se spremali za odsutni generalni štrajk širom Sjedinjenih država, da bi u subotu, prvog maja, organizovali impresivne marševe više desetina hiljada radnika u Njujorku, Detroitu, Milvokiju i drugim gradovima. Glavni marš sa više od 80.000 demonstranata organizovan je u Čikagu, tadašnjem američkog središtu najveće industrije i istovremeno, najvećih sindikalnih organizacija.
Protesti u Čikagu su trajali više dana i u skladu sa planom organizatora koji nisu želeli da kompromituju ideju uličnim sukobima, sve je delovalo mirno – radnici su samo burno marširali ulicama i slušali vatrene govore sindikalnih vođa, među kojima su se kao govornici posebno isticali tapetar i anarhistički vođa Avgust Spajs i borac protiv ropstva i urednik anarhističkog lista Alarm, Albert Parsons.
Trećeg dana demonstracija za osmočasovno radno vreme, došlo je do incidenta ispred Mekormikove fabrike u kojoj je odranije podignut štrajk, ali je vlasnik uspeo da zameni zaposlene.
Mada je Spajs pozivao na smirenost, pred kapijom fabrike su se sukobili otpušteni Mekormikovi radnici sa štrajkbreherima, posle čega je 400 policajaca izašlo iz kruga fabrike i pucalo u masu. U krvavom incidentu je poginulo šest demonstranata.
Ljuti zbog nasilja policije, anarhisti su zakazali veliko okupljanje za dan kasnije, 4. maja, na trgu Hajmarket. Isprva su odštapani leci sa pozivom radnicima da dođu naoružani, ali su na inicijativu Avgusta Spajsa povučeni i zamenjeni sa 20.000 letaka koji su pozivali da se štrajkači okupe na mirnim protestima.
Na ovaj istorijski protest nije se odazvalo tako mnogo štrajkača, a isprva je bilo toliko mirno da se na njemu pojavio i gradonačelnik Čikaga. I onda je nikada otkriveni počinilac bacio bombu na policiju i u eksploziji usmrtio policajca Matijas Degana.
Nakon eksplozije, policija je otvorila vatru na radnike, na šta im je nekoliko naoružanih demonstranata odgovorilo. U petominutnom sukobu na trgu Hajmarket, u kome su pored radnika, policajci pucali i sami na sebe u takozvaoj „prijateljskoj vatri“ usmrćeno je sedam policijaca, a 67 je ranjeno. Nastradalo je i više desetina štrajkača, ali tačan broj nije ustanovljen.
Nakon masakra na Hajmarketu, uhapšeno je osam anarhističkih vođa, među kojima su bili i Spajs i Parson. Usledilo je suđenje koje je ušlo u istoriju kao jedan od najočiglednije montiranih političkih procesa. Suđenje je privlačio pažnju medija u celom svetu, a u njemu je bilo više teškozamislivih nepravilnosti, kao što je detalj da su u poroti sedeli rođaci nastradalih policajaca.
Sud je brzo ustanovio da nijedan od uhapšenih anarhista nije odgovoran za bacanje bombe, niti je to naredio, niti pripremao eksploziv. No, uprkos tome, svih osam osumnjičenih proglašeni su krivim zbog „krvavog voća“ koje su u svom anarhističkom delovanju posejali.
Sedam anarhista je osuđeno na smrt vešanjem, a jedan na zatvor od petnaest godina. Jedan od osuđenih je uspeo da sebe sam usmrti neposredno pred izvršenje kazne, a ostala šestorica, uključujući i Spajsa i Parsonsa, obešeni su 11. novembra 1887. Njihova smrt je izazvala gnev i tugu širom sveta, a samo Parsonsovoj sahrani je u Čikagu prisustvovalo 250.000 ljudi.
U znak sećanja na masakr na Hajmarketu, protesti radnika širom Amerike za osmočasovno radno vreme narednih godina su organizovani upravo prvog maja. U međuvremenu, anarhistička ideja je u svetlu bombaškog incidenta sticala sve više neprijatelja kao izrazito agresivna i rušilačka, ali to nije umanjivalo značaj Prvog maja kao dana sećanja na Hajmarket, zbog očigledne nepravde prema tadašnjim ugnjetavanim klasama koja je pokazana u ovom incidentu.
Na prvom kongresu Druge Internacionale u Parizu 1889. godine, komunističke partije i sindikati iz celog sveta su se dogovorili da zbog simbolike izaberu baš Prvi maj kao dan kad će se organizovati prvi sveopšti internacionalni štrajk radnika za osmočasovno radno vreme. Protest koji je po ovom dogovoru održan 1. maja 1890. doživeo je izvanredan uspeh i mada je nivo komunikacija u to doba bio neuporediv sa današnjim, demonstarcije su istovremeno uspešno podignute u stotinama, hiljadama gradova širom cele planete.
Priča o masakru na trgu Hajmarket je bez sumnje doprinela da se prvi radnički globalni pokret ujedini oko jednog datuma. Njegove posledice su stigle mnogo kasnije u vidu čitavog spektra socijaldemokratskih prava koje ljudi danas uživaju, kao što je osmočasovno radno vreme, pravo na lični dohodak, pravo na praznike ili penziono i socijalno osiguranje.
Sam Prvi maj je već početkom XX veka postao nesumnjivi međunarodni simbol borbe za radnička prava. U to doba se simultano, čak i bez centralne organizacije, u raznim zemljama redovno obeležavao protestima, marševima i sukobima sa simbolima buržoaskog ustrojstva, ponekad nalik na današnje antiglobalističke proteste. Situacija se, međutim, izmenila u seriji revolucionarnih događaja u prvoj polovini XX veka, kakva je bila boljševička revolucija u Rusiji oktobra (novembra) 1917. godine.
Nakon Oktobarske revolucije i početka dominacije Sovjeta nad komunističkim pokretima, Prvi maj postaje jedan od osnovnih simbola boljševičke vlasti. Mada ga i veći broj nekomunističkih zemalja pod pritiskom sindikata uvodi kao nacionalni praznik, on postaje i simbol spoljnopolitičke snage i mere uticaja SSSR-a, čiji značaj dostiže vrhunac tokom Hladnog rata. Zato u Americi, gde se masakr na Hajmarketu i desio, država nikada ne prihvata Prvi maj kao praznik – radnici svoj dan u SAD obeležavaju u septembru.
Posle pada Sovjetskog saveza; u naredne dve decenije Prvi maj biva rasterećen hladnoratovskog bremena i na mnogim mestima se vraća izvornom značenju brige za radnička prava, sada u svetu multikorporacija, otvorenog tržišta, ali i jedne preduboke podele savremenog sveta na one koji drže dijete i one koji umiru od gladi.