Elita u Tirani je pribegla mitu o “Velikoj Albaniji”, uklještena između osnovnih društveno-ekonomskih problema i pretnji da geo-dijalekatska podela možda jednog dana dobije političke konture, i da bi održala “jedinstvo” i zemlje i preusmerila rastući bes društva, pomera pažnju prema “regionalnom krstaškom ratu ”
Kao nešto što pojačava podele takođe treba pomenuti da postojeća geografska podela i razlika dijalekata Gega i Toska ima potencijal da se pretvori u konkretne regionalističke identitete, koje slabe koheziju albanske države.
Primer bivše Jugoslavije, tačnije Srbije i Hrvatske, čiji su jezici različiti dijalekti zajedničkog jezika, pokazuje koliko je dijalekat duboko ukorenjen u politiku. Nema razloga da bi Gege i Toske u Albaniji na severu i jugu trebalo bi budu izuzetak, pogotovo jer su njihovi dijalekti mnogo drugačiji jednog od drugog nego srpski i hrvatski. Jugoslavija je imala komunističku ideologiju da bi ujedinila različite identitete, dok Albanija ima “Veliku Albaniju”. Ali ono što se desilo u Srbiji i Hrvatskoj nakon komunizma, garantuje da će između Gega i Toska postojati napetost pošto ih ideja “Velike Albanije” neće držati na okupu.
Foto: FoNetNe mora da znači da će rivalstvo između Gega i Toska dovesti do velikog nasilja kao tokom raspada Jugoslavije ili kao sada na Bliskom istoku, ali treba da bude jasno da kada ideologija “Velike Albanije” nestane, kao kada je komunistička ideologija nestala u Jugoslaviji, počinju da se pojavljuju podele (kojima uveliko manipulišu strani akteri).
Nešto slično se dešava na Bliskom istoku. Posle Drugog svetskog rata, sve arapske zemlje su bile protiv Izraela, ali kada jen panarapska ideologija počela da bledi, i kada su neke zemlje priznale svog bivšeg neprijatelja (Egipat, Jordan) ili počeli da sa Izraelom ulaze u de fakto strateški savez(Saudijska Arabija i zalivske države), za SAd je postalo mnogo lakše da manipulišu sektaškim razlikama u muslimanskom svetu kako bi sprovele princip zavadi pa vladaj.
Situacija u Albaniji je slična, mada sa tom razlikom što je u njoj mnogo prirodnije da se svaki njen sastavni identitet razdvoji bez ikakvog stranog uplitanja. U stvari, strano uplitanje (u ovom slučaju pozitivna pokrivenost u američkim i zapadnim medijima) je odgovorna za jačanje ideje jedinstvene “Velike Albanije”. Ipak, u slučaju da domaći disidenti postanu dovoljno hrabri da javno govore protiv “Velike Albanije” (ako se to desi, to će najpre biti neko iz hrišćanske zajednice), onda bi razlike mogle burno da isplivaju na površinu (najverovatnije na čelu sa potisnutom Gega većinom). Možda će se onda doći do zaključka da je “Albanija” kao zajednica Gega i Toska postala isto toliko anahrona kao Jugoslavija kao zajednica Srba i Hrvata: Ne mora doći do punog i krvavog raspada, ali jedva održiva zajednica može biti pretvorena u federaciju dva nezavisna dela.
Albanski političari agituju za obnavljanje “Velike Albanije” iz vremena fašizma kao očajničkom merom da se nadoknadi unutrašnja slabost. Neuspeh ekonomije zemlje nalaže potrebu da se skrene pažnja građana sa unutrašnjih problema, a potencijal da se zajednice Gega i Toska po liniji sever-jug formiraju regionalističke identitete primoravaju elitu u Tirani da nepprestano ističe ovu “ujediniteljsku” ideologiju.
Ali, kada ideologija “Velike Albanije” pokaže da nije sposobna da donese boljitak, i kada njen hipnotišući efekat prestane, nezadovoljna i siromašna većinu građana ove zemlje se može trgnuti iz svog indukovanog “transa” i okrenuti se ka eliti koja je zaist aodgovorna za njihovo stanje.to bi moglo dovesti do protesta kao u Moldaviji, što bi moglo izazvati nacionalnu destabilizaciju, posebno ako je ciljani vođa odbija da da ostavku, ili još gore, ako država pribegne nasilju da bi rasterala demonstrante. Tok daljih dešavanja bi zavisio od toga kako bi Tirana odgovorila na protestni pokreta i od toga koji bi tačno socijalni elementi igrali vodeće uloge u organizovanju demonstracija.
U velikoj meri zapostavljena kada se raspravlja o Albaniji, ali ne manje važna je hrišćanska zajednica u zemlji, većinom katolička i pravoslavna. Albanija ima istoriju verskih sukoba, a tokom rukovodstvom Envera Hodže, država je zabranila svaku religiju. To je bio unutrašnji rat između vlade i svih religija, a posle pada komunizma, albanski elementi su poveli još jedan verski rat, takođe uz podršku vlade, ali ovaj put van njenih granica, sa namerom brutalnog čišćenja hrišćanskog stanovništva sa Kosova. Izugleda da dolazi vreme za novu fazu erskih ratova u Albaniji, ali ovaj put oni možda ponovo budu skoncentrisani u samoj zemlji.
Ako hrišćani počnu da sprovode zajedničku politiku, i izjasne se protiv “Velike Albanije”, bilo iz verskih ili pragmatičnih razloga, to bi bio najveći napad na nacionalno jedinstvo koji Albanija ikad ranije doživela. To bi automatski dovelo do neke vrste državno sponzorisanog odgovora.
Predviđeni “meka” islamizacija društva, koju savetuje Turska, i koja se već očigledno sprema, bi na kraju bila katastrofalna za jedinstvenu državu, i ona bi više polarizovala zemlju nego štp bi je sačuvata, uprkos Erdoganovim uveravanjima u suprotno. Ukoliko dođe do islamizacije zemlje po principu Erdoganove Turske, to može navesti hrišćansku manjinu da se bliže identifikuje sa svojim istovernim susedima nego sa idejom “Velike Albanije”.
Metež koji bi je sigurno pratio oživeo bi pod-nacionalnu svest u Albaniji što bi moglo da utre put za slabljenje pretpostavljene “kohezivne” uloge albanske države. To bi samo po sebi verovatno zaustavilo nacionalnu mobilizaciju neophodnu da zaživi neodređeni pojam “Velike Albanije”, nakon što njeni građani počnu da razmišljaju u smislu “Gega-Albanija” i “Toska Albanije” (ako ne i potpuno u okviru Gega i Toska identiteta izgrađenih izvan albanske nacionalnosti). To ironično može postati možda najdugotrajniji (i ironično samonametnuti) način odvraćanja od albanske agresije, a samim tim i najčvršći garant mira na Balkanu u budućnosti.
(Autor: Andrej Koribko / Oriental Review – priredio M. Đorđević)
