Da bi došlo do pomirenja, počinioci zločina moraju biti kažnjeni – kaže Knut Fluvik Toresen, major norveškog bataljona koji je 2004. zaustavio Albance kod Čaglavice.
– U ratovima postoje žrtve na svim stranama. Srbi su takođe žrtve, to sam spoznao kada sam prvi put došao u Sarajevo krajem rata, a pogotovo kada sam služio kao oficir u Modriči – kaže za naš list Knut Fluvik Toresen. – Tamo sam čuo za logor u Odžaku gde su Hrvati i bosanski muslimani zatočili srpske civile, uključujući i žene i decu. Čuli smo svedočenja od strane bivših logoraša o stravičnim zločinima počinjenim nad srpskim ženama koje su bile zatočene u ovom logoru, koji uključuju silovanje i druge oblike seksualnog zlostavljanja. Da bi moglo da dođe do pomirenja, svetu se mora reći cela istina, a počinioci zločina moraju biti izvedeni pred lice pravde – kaže Toresen.
Ovom istoričaru, istraživaču iz oblasti mirovnih studija, koji je radio u Centru „Simon Vizental” u Tel Avivu, postao je moralni izazov da štiti srpski interes i da progovori o obeščašćenim i omalovaženim istorijskim činjenicama o našem narodu.
U Andrićgradu je predstavio i svoju knjigu „U Norvešku, u smrt – srpski internirci u nacističkim logorima smrti na severu Norveške”, u izdanju „Katene mundi”, i prevodu Ratke Krsmanović Isailović, koja je deo šireg projekta Saveza srpskih udruženja Norveške, na čelu sa gospođom Dobrilom Radulović, koji čuva sećanje na stradale Srbe u Drugom svetskom ratu.
Kaže da je bio iznenađen što u knjizi nisu izneta svedočenja o torturama za koje se zna da su deportovani doživljavali pod es-esovskim režimom na severu Norveške.
U Norveškoj je bilo 30 manjih i većih logora u kojima su za vreme rata boravili internirani iz tadašnje Jugoslavije.
– Postojali su norveški logori smrti, koji su bili pod komandom es-es jedinica, u kojima su službovali norveški stražari; potom radni logori sa strogim režimom i prisilnim radom, u centralnom delu Norveške, pod komandom specijalnih jedinica organizacije Tot i Vermaht, i logori na jugoistoku sa prisilnim radnicima i dobrovoljcima, u kojima je režim bio blaži, pod rukovodstvom totovaca. Bitno je ne mešati zarobljenike sa slobodnim radnicima koji su dolazili iz NDH, jer je ova kategorija radila za novac i predstavljala je doprinos Nezavisne Države Hrvatske nemačkoj ratnoj mašineriji u Norveškoj – kaže istoričar i dodaje da posebnu zahvalnost duguje Mikaelu Stokeu koji radi na doktorskoj tezi o srpskim internircima.
Naš sagovornik kasnije je sklopio brak sa Srpkinjom i ima svoj lični razlog da piše o holokaustu. Milica Jagodić, baka njegove supruge, kao četrnaestogodišnjakinja bila je zarobljena u Jasenovcu, gde je izgubila veliki deo svoje porodice. U Jasenovcu su ustaše pribegavale morbidnim metodama, a jedna od njih bila je pravljenje sapuna od skuvanih leševa. Teško je zamisliti da su ovakve monstruozne ideje nekome uopšte pale na pamet, a posebno je neshvatljivo da ta mučenja nisu izvršena u srednjem veku, nego u bliskoj prošlosti, pre samo 75 godina.
Danas, kada u zvaničnom nemačkom rečniku Duden, koji se štampa u milion primeraka, na 1.102. strani stoji da reč „ustaša” označava: „hrvatski nacionalistički pokret protiv srpskog centralizma od 1941. do 1945”, nije ni čudo što se istina teško probija u svet. Zato je važno sećanje na srpske žrtve, smatra Toresen, kao upozorenje budućim generacijama da budu na oprezu i da se bore protiv svakog oblika revizionizma, radi iskazivanja odlučnosti da se takve stvari više ne ponove. Videvši stradanje Srba, Toresen na svakom koraku nastoji da ukaže na srpsku golgotu, a o njegovoj predanosti da u tome uspe dovoljno govori podatak da je pre nekoliko godina primio pravoslavnu veru.
