Verski analitičar iz Tuzle o traganju za poreklom, zemljacima koji su se osećali i izjašnjavali kao Srbi, duhovnosti, vehabijama… Moj pradeda Alija je 1912. godine poginuo kao srpski vojnik.

Jedan je od retkih Bosanaca islamske veroispovesti koji se izjašnjavaju kao Srbin. Zbog toga trpi osude u rodnom Lukavcu kod Tuzle, a na prozivke muslimanskih nacionalista iz cele BiH odgovara:

– Oprosti im Bože, ne znaju šta čine! Ja sam to što jesam, meni neka sude po mojim delima, ali se istine odreći neću.

Mehmedalija Nuhić, verski analitičar iz Tuzle, koji je magistrirao na temi islamskog fundamentalizma, a sprema odbranu doktorata na Pravnom fakultetu u Beogradu, za “Novosti” kaže da ne samo da se izjašnjava kao Srbin, nego se tako i oseća.

– Čovek se može izjašnjavati od prilike do prilike, od potrebe do potrebe, od nužde do koristi, ali osećati se može samo iskonski, naravno samo uz uslov istine i slobode.

Potreba za pravdom i želja za slobodom su temeljne vrednosti srpsko-pravoslavne duhovnosti, koju tradicionalnost i potreba jedinstva kroz duhovnost vere čuvaju vekovima u srpsko – narodnom biću i pre nego što su Srbi kao narod pripadali pravoslavlju.

* Tvrdite da ste tragali za svojim poreklom i da ga sada znate. Šta ste otkrili, a kako ste odgajani, u kom duhu?

– U mojoj porodici, u kojoj sam odgajan, izuzetno se pazilo, po cenu vlastitosti, da ličnost bude uz istinu i pravdu i uz one ljude kome su one temeljna vrednost življenja i uzrok stradalništva.

Priznavala se istina i stradalo se za nju. Moj pradeda Alija je 1912. godine poginuo kao srpski vojnik, i to, njegovo stradanje, predstavljalo je početak mog traganja. U daljem periodu, prevashodno putem crkvenih spisa, dolazio sam do potvrda koje su me sve dublje i dublje vodile mom pripadajućem individualitetu.

* Koliko je danas kod vas važno to tradicionalno srpsko, a koliko versko, muslimansko? Da li jedno potire drugo, a ako ne, zašto ne?

– Pošto je kod naroda srpskog, koren u duhovnosti, više se susrećem u životu sa potrebom elementarnih uslova neophodnih životu koji je dostojan čoveka, nego s praktikovanjem jednog oblika duhovnosti koji je kroz vekove nametan kao uslovljavajuća obaveza narodnom, autohtonom južnoslovenskom biću.

Ono što pripada narodnom srpskom biću su istina, sloboda, jedinstvo, jednakost, pravda, i to je temelj elementarnosti života, e to je ono što ja živim i što je važnije u odnosu na praktikovanje duhovnosti kojoj su svi ovi nabrojani elementi ideal koji treba da se postigne službom na ovom svetu radi ostvarenja zasluge tih vrednosti na drugom svetu.

Stojim na stanovištu da srpstvo ne potire nijedan oblik praktikovanja osećaja nečije pripadnosti duhovnom individualitetu. Naprotiv, Srbi su narod koji kroz istoriju nije nikada pokazivao aspiraciju prema tuđim duhovnostima.

Oni su uvek čuvali vrednost jedinstva sopstvene duhovnosti, a što je bio razlog njihovog svakovrsnog stradanja.

* Šta za vas znače, recimo, Sveti Sava, Nemanjići, u kojoj meri su za vas bili značajni Srbi islamske vere kao Avdo Humo i Meša Selimović?

– Srbi su uvek bili vezani za slobodu koja je izražavana državnošću i za istinu kojoj je duhovnost osnovna vrednost iz koje potiče.

Nažalost, to je bio i osnovni kamen spoticanja koji je dugo vremena držao potrebu za jedinstvom kao lažnu kategoriju koju su, opet ću reći nažalost, koristili oni Srbi koje su politike interesa religija odvajali od stuba pravoslavnog hrišćanstva i zarad interesa svojih novostečenih gospodara ulamali su stub jedinstvenosti i zajednice naroda južnoslovenskog i najčešće potirali ga biološki na južnoslovenskom prostoru.

* Da li Bošnjaci doživljavaju BiH kao ekskluzivno svoju državu, u kojoj žele dominaciju i da li u takvim okolnostima tri naroda u BiH mogu biti ravnopravna?

– Kao “Bošnjaci” oni doživljavaju da je BiH država. Kao pripadnici islama oni na zajednicu gledaju kao na isključivi ekskluzivitet jedinstvene islamske zajednice.

* Koje su to poznate ličnosti islamske veroispovesti izjašnjavale kao Srbi?

Tu su mnogi Srbi islamske veroispovesti. Ja ću nabrojati samo poznate: Omer-beg Sulejmanpašić Despotović, Derviš-beg Ljubović, Ali-Riza Dautović, Salih Karabegović, Mehmed Kurt, Avdo Karabegović Hasanbegov, Salih Kazazović, Avdo Karabegović Zvornički, Hatidža i njen brat Osman Đikić, Ibrahim Hadžiomerović, Ali Fehim Džabić, Asim Šeremet, Smailaga Ćemalović, Muhamed Mehmedbašić, Mustafa Golubić, Derviš Šećerkadić, Hamid Kukić.

To su, zatim Hasan Rebac, Šukrija Kurtović, Uzeiraga Hadžihasanović, Mustafa Mulalić, Rešad Kurtagić, Mujo Pašić, Hasan Brkić, Džemal i Šukrija Bijedić, Osman Karabegović, Šefket Maglajlić, Midhat Muratbegović, Omer, Avdo i Hamza Humo, Skender Kulenović, Ćamil Sijarić, Meša Selimović, Derviš Sušić, Alija Konjhodžić, Ismet Pupovac, Dževad Galijašević, Emir Kusturica, Amir Čamdžić, Salih Selimović…

* Da li još ima bosanskih muslimana koji danas misle kao vi, ali se boje da to javno kažu?

– Ja sam razgovarao sa mnogim muslimanima na tu temu i interesovalo me je šta misle o tome.

Mnogi nisu želeli da iznesu svoj stav radi sopstvenih pozicija u zajednici koje imaju, mnogima je to razlog straha, a samo jedan mali deo zainteresovano je razgovarao naročito u smislu puteva sopstvenog interesovanja kako i odakle da pouzdano krenu u pisane materijale koji bi ih vodili njihovom poreklu.

Neizbrisivi su tragovi svesti i potrebe za željom da se sazna sopstvena istorijska prošlost, samo je malo odvažnih koji smeju da izreknu rezultate do kojih dođu.

* Da li su i koliko po vašem mišljenju bosanski muslimani grešili u istorijskim odlukama da priđu Hrvatima umesto Srbima, odnosno zašto konstantno drže tenziju prema Srbima već 100 godina?

– Bosanski muslimani su zapadnom hrišćanstvu uvek bili predstavnički legitimitet uz pomoć kojeg su južnoslovensko biće sve više nastojali da potiskuju sa njegovog biološkog prostora. Oni su elemenat stradanja i nestajanja, kojeg nažalost nisu svesni, isto kao i ostatak većine Južnih Slovena.

Početak integracionog jedinstva i ostvarenja jedinstvene religijske zajednice videli su bosanski muslimani u osmanskoj vlasti. Ta je vlast Južnim Slovenima bila agresor. Proterivanje agresora, za bosanske muslimane Južne Slovene nije bio čin oslobođenja.

Iz tog razloga, od tad, pa sve do sada oni u Srbima ne vide sopstvenost, nego uslove koji su prekinuli kontinuitet njihove težnje ka ostvarenju jedinstva u okviru verske zajednice.

* Kako gledate na sve veći broj vehabijskih grupa u BiH?

– Postojanje vehabijske zajednice je recidiv proteklog građanskog rata na teritoriji bivše BiH. Danas se taj pravac razvija kao koncept povratka stvarnom stanju vrednosti i baštinjenju islama kao religije, po ubeđenju pripadnika te zajednice, a kojeg se niti poglavarstvo Islamske zajednice, a niti nosioci unutrašnje politike bosansko-muslimanskog rukovodstva ne odriču.

* Ima li među bosanskim muslimanima u Sarajevu intelektualaca, ljudi koji su spremni otvoreno o ovim pitanjima razgovarati ili je sarajevska čaršija ipak jača?

– Među zvaničnim mislim da nema, a oni su kormilari stradanja naroda istog jezika, istih običaja i iste kulture, a različite veroispovesti. Postoje i oni drugi, kojima “rat nije bio brat” ali oni su toliko minimizirani i ne dozvoljava im se da povedu ikakvu inicijativu koja bi vodila narodnom jedinstvu.

Najveći nosioci blokade takvih pojedinaca i grupa su mediji na teritoriji Federacije BiH.

* Da li realno BiH i regionu preti opasnost od vehabija, te ljudi koji se vraćaju sa ratišta u Siriji, Iraku?

– Od kategorije kao pravca učenja islama oni imaju svoj stav o islamu i načinu praktikovanja istog u svakodnevnom životu muslimana vernika.

I takav pogled sve dok se kreće u okviru individualnog iskazivanja pripadnosti i doslednosti religiji, ne predstavlja u takvoj suštini bojazan drugima. Međutim, ovo danas što svakodnevno susrećemo ne pruža nam dokaze da je to samo stav koji je u isključivom krugu individualnog shvatanja vere. Naprotiv.

* Zbog čega su godinama tabu teme proterivanje i ubistva Srba iz Sarajeva počinjena za vreme rata?

– Takozvano istočno pitanje oduvek su rešavali neslovenski narodi. Kada god bi se ono pokušalo dovesti do rešenja samostalno od strane Slovena, to je etnički i biološki koštalo najviše srpski narod.

Sopstvena zla “onih koji se mole drugom bogu” prikazivana su kao nepravde učinjene pripadnicima njihove vere. A u stvari, u suštini, koju bosanski muslimani nikako da razumeju, uvek se ponavlja da strada isti narod, istih običaja, istog jezika i iste kulture. Na žalost našu južnoslovensku.

* Može li i kako doći do pomirenja među narodima u BiH i ko ili šta su po vašem mišljenju najveći kočničari tog procesa?

– Proces narodnog izmirenja je odavno i uveliko teorijski završen. Praktično ne dozvoljavaju da zažive uticaji elemenata izvan BiH, a provodioce takvih uticaja ja najviše vidim u rukovodstvenim strukturama bosanskih muslimana.

Bio bih tendenciozan kada bih okrivio te strukture u celosti, ali ključni pojedinci i više njih iz različitih političkih opcija kao predstavnici muslimana u BiH, a ne naroda, (odnosno i drugih), zajednički deluju da ne dođe do sjedinjenja naroda.

(Novosti.rs)