Da bi došlo do pomirenja, počinioci zločina moraju biti kažnjeni – kaže Knut Fluvik Toresen, major norveškog bataljona koji je 2004. zaustavio Albance kod Čaglavice.
Knut Fluvik Toresen je norveški istoričar i major sa dugim službovanjem u inostranstvu. Dve godine bio je norveškoj mirovnoj misiji u Republici Srpskoj i Sarajevu, a potom dve godine i na Kosovu. Na Kosovu je lično bio uključen u akciju malog norveškog bataljona od 250 vojnika koji je 17. marta 2004. zaustavio 10.000 Albanaca, namerenih da unište srpsko selo Čaglavicu, kraj Prištine. Tačno je, ističe Toresen, da su druge vojske u nekim mestima dobile naređenje da ne reaguju u slučaju sukoba, ali podvlači do to nije bio slučaj sa Norvežanima.
– U ratovima postoje žrtve na svim stranama. Srbi su takođe žrtve, to sam spoznao kada sam prvi put došao u Sarajevo krajem rata, a pogotovo kada sam služio kao oficir u Modriči – kaže za naš list Knut Fluvik Toresen. – Tamo sam čuo za logor u Odžaku gde su Hrvati i bosanski muslimani zatočili srpske civile, uključujući i žene i decu. Čuli smo svedočenja od strane bivših logoraša o stravičnim zločinima počinjenim nad srpskim ženama koje su bile zatočene u ovom logoru, koji uključuju silovanje i druge oblike seksualnog zlostavljanja. Da bi moglo da dođe do pomirenja, svetu se mora reći cela istina, a počinioci zločina moraju biti izvedeni pred lice pravde – kaže Toresen.
Sreli smo se sa njim u Republici Srpskoj, u Višegradu, gde se u Andrićevom institutu okupilo više istoričara iz sveta da razgovaraju o holokaustu, a Toresen je izrazio želju da napiše tekst za izložbu o Jasenovcu koja će biti u Njujorku 2017. godine.
U Andrićgradu je predstavio i svoju knjigu „U Norvešku, u smrt – srpski internirci u nacističkim logorima smrti na severu Norveške”, u izdanju „Katene mundi”, i prevodu Ratke Krsmanović Isailović, koja je deo šireg projekta Saveza srpskih udruženja Norveške, na čelu sa gospođom Dobrilom Radulović, koji čuva sećanje na stradale Srbe u Drugom svetskom ratu.
A sve je počelo tako što je na polici biblioteke, među knjigama pripremljenim za prodaju ljubiteljima starijih izdanja, koja se više ne štampaju, Toresen naišao na naslov „Jugoslavija – moja zemlja” autora Nikole Rokića iz Sremske Mitrovice, u izdanju kuće „Frank Hogerud”.
Kaže da je bio iznenađen što u knjizi nisu izneta svedočenja o torturama za koje se zna da su deportovani doživljavali pod es-esovskim režimom na severu Norveške.
– Iz tog razloga sam priložio i Rokićeve iskaze sa saslušanja protiv stražara, iz 1947, u kojima su predstavljene brutalnosti sprovođene nad zatočenicima. Neki od čuvara logora bili su suroviji od nemačkih vojnika. Verovatnoća da logoraš umre u logorima smrti u Norveškoj bila je veća od one da umre u Aušvicu. Norveški narod, pak, pomagao je zarobljenicima i na putu gde je trebalo da prolaze i grade puteve, ispod kamena ostavljao im je hranu – iznosi Toresen.
– Postojali su norveški logori smrti, koji su bili pod komandom es-es jedinica, u kojima su službovali norveški stražari; potom radni logori sa strogim režimom i prisilnim radom, u centralnom delu Norveške, pod komandom specijalnih jedinica organizacije Tot i Vermaht, i logori na jugoistoku sa prisilnim radnicima i dobrovoljcima, u kojima je režim bio blaži, pod rukovodstvom totovaca. Bitno je ne mešati zarobljenike sa slobodnim radnicima koji su dolazili iz NDH, jer je ova kategorija radila za novac i predstavljala je doprinos Nezavisne Države Hrvatske nemačkoj ratnoj mašineriji u Norveškoj – kaže istoričar i dodaje da posebnu zahvalnost duguje Mikaelu Stokeu koji radi na doktorskoj tezi o srpskim internircima.
Naš sagovornik kasnije je sklopio brak sa Srpkinjom i ima svoj lični razlog da piše o holokaustu. Milica Jagodić, baka njegove supruge, kao četrnaestogodišnjakinja bila je zarobljena u Jasenovcu, gde je izgubila veliki deo svoje porodice. U Jasenovcu su ustaše pribegavale morbidnim metodama, a jedna od njih bila je pravljenje sapuna od skuvanih leševa. Teško je zamisliti da su ovakve monstruozne ideje nekome uopšte pale na pamet, a posebno je neshvatljivo da ta mučenja nisu izvršena u srednjem veku, nego u bliskoj prošlosti, pre samo 75 godina.
