Dolazila je ta neka budala, američki špijun, koji je sve vreme crtao nebuloze na parčetu papira: Čiča Glišu koji je na ruci imao lisice i za njih zakačenu torbu, a drugi kraj torbe drugim lisicama zakačen za moju ruku, i jedan ključ. A na torbi je pisalo: 5 miliona dolara
U ekskluzivnoj, prvoj ispovesti koju daje srpskim medijima, Sonja Karadžić-Jovičević, ćerka haškog optuženika i bivšeg prvog čoveka Republike Srpske Radovana Karadžića, otkriva detalje koji su doveli do krvoprolića u Bosni, a kasnije i do hapšenja njenog oca.
Razgovor vodimo u pauzi zasedanja Parlamenta Republike Srpske, čiji je Sonja potpredsednik. U jednom trenutku u kancelariju ulazi poslanik Stranke demokratske akcije, sa koji se Karadžićeva ćerka srdačno pozdravlja. “Napišite da se mi u skupštini ne delimo po veri i naciji, već družimo i uvažavamo”, poručuje nasmejana.
Koji minut kasnije, osmeh se ugasio jer se priseća prvih dana rata u Bosni i Hercegovini, koji će presudno odrediti dalji tok života nje i njene porodice:
Početak rata: Iz Sarajeva sam iznela mačka i tetkinu tepsiju
-Posle one čuvene svadbe koja se označava kao početak sukoba u Bosni i prvih barikada u Sarajevu, mi smo nastavili da živimo u svom stanu sve dok jednog dana nisu došli neki momci iz bezbednosne službe i odveli nas u hotel “Holidej In”. Ništa nisam ponela, ni stvari ni dokumenta, jedino mi je slučajno ostao indeks u torbi. Ti momci su došli, poskidali sijalice u haustoru i rekli nam da krenemo. Pokupila sam rođaku iz Putinaca koja je kod nas studirala, umotala mačka u ćebe i ušla u kola. Vozila sam tatinu ladu jer njega su stavili u neka druga kola. Nisam znala gde idemo jer smo bili u koloni sve dok nismo došli u “Holidej In”. Tada sam čula da su primetili da se iza naše zgrade okupljaju zelene beretke. Kasnije sam videla da mi je u autu ostala tetkina tepsija, ispostaviće se jedina stvar koju sam ponela u izbeglištvo. Mama se posle rasplakala kada je videla tu tepsiju, u kojoj je svojoj sestri slala nešto, neku pitu valjda.
Istina o mojoj pudlici, helikopteru i ranjenicima
–U ratu mi je izginulo puno prijatelja. Obično smo se okupljali za moj rođendan, a onda smo stalno odgađali viđenja jer je svako malo neko poginuo ili bio ranjen. Teško je bilo, živeli smo bez struje u izbegličkom smeštaju. Miševi su nam šetali iznad glave, u tim barakama gde smo živeli kada smo izašli iz Sarajeva, nekom kampu izviđačkom. I posle neko priča da smo živeli u luksuzu. Čula sam sve te razne priče, pisalo se i po medijima svašta, ali nije me pogađalo jer sam znala da to nije istina.
Jedna od tih priča bila je i ona o pudlici. Da sam izbacila ranjenike iz helikoptera da bi se do Pala povezla moja pudlica. Ništa od toga nije istina, osim da sam toga dana kada je nastala ta fotografija, ja sa pudlicom ispred helikoptera, stvarno bila u Beogradu.Priču o tome kako sam izbacila ranjenike iz helikoptera da bih prevezla pudlicu izmislio je jedan beogradski novinar
Sve je izmislio jedan beogradski novinar koji zatekao na aerodromu sa nama. Radovan je imao teoriju da preko njega opozicija smešta Miloševiću jer je to bilo pred same izbore 1992. godine, a ja nisam znala šta da mislim. Sve mi je to bilo suludo, konstatuje Karadžićeva.
Muslimani su nas razbili propagandom
– Propaganda sa muslimanske strane je bila strašna i oni su ozbiljno radili na tome. Sve je išlo na to da se Srbi predstave kao divljaci, koljači, silovatelji. Takva vrsta medijske pripreme krenula je mnogo ranije. Još 1987-88. godine angažovana je agencija Ruder i Fin, koja je radila na tome da bi Srbi mogli kasnije da se optuže tačno po stavkama iz Ženevske konvencije. Neke stvari nisu prošle, kao pokušaj sa hemijskim oružjem, ili optužbe da spremamo biološko oružje. Mi nismo imali hleba da jedemo, odakle nam hemijsko oružje. I zato su krenuli da podmeću silovanja. To zvuči strašno, ali po statistikama silovanih muslimanki ispada da Srbi nisu ništa drugo radili tokom rata nego samo silovali njihove žene. Sukobi su počeli u maju, a mi smo već u julu imali izveštaje o strašnim silovanjima i navodne porođaje tih silovanih žena. Nemoguće, jer niko se ne porađa za 3-4 meseca.Kasnije se saznalo da su se neke od njih porodile na privatnim klinikama u Švajcarskoj i da su mnoga od te dece bila crna ili melezi. Ali, o tome niko nije pisao.
Radovan se družio sa Koljevićem, sa ostalima je bio na “vi”
O odnosu svog oca sa ljudima kaže da je ponekad bio čudan za ove prostore…– Radovan i Ljiljana su se porodično družili sa Nikolom Koljevićem. Viđali smo se na rođendanima i slavama. On je bio iz te ekipe intelektualnog društva mojih roditelja. Međutim, imao je ličnu tragediju da mu je jedan sin poginuo u Austriji na skijanju i on je godinama kasnije bio depresivan i na kraju je izvršio samoubistvo pred ne znam koju godišnjicu od pogibije sina. Biljanu Plavšić upoznala sam kada je dolazila u stranku, ali sa njom se nisu privatno družili, dok sam generala Mladića srela tek za vreme rata. Sećam se da uleteo bukvalno nogom u neki objekat “Krajina” tamo na Palama, da je bio strog i nabusit kakav je i danas. Bili su on i njegova žena Bosa jednom kod nas na slavi, ali se nismo privatno družili. Jovicu Stanišića sam videla tri puta u životu, od toga dva puta u Hagu, takođe i Frenkija Simatovića.
-Radovan je sa svima bio na “vi”, mlađima i starijima. On je sa snajom bio na “vi” sve dok se nije udala za mog brata Sašu. Mama ga je jednom pitala: Kako možeš da budeš sa Brankicom na “vi” kada nam živi u kući, donosi ti kafu, u trenerci šetaš pred njom… A on je odgovarao: “Ako pređem na ti i zbližim se sa njom, a posle oni raskinu, ja ću da patim”.
Kako je Holbruk naterao Miloševića da proda Radovana
O ostavci svog oca, Dejtonskom sporazumu i podizanju optužnice Haškog tribunala protiv svog oca Sonja Karadžić-Jovičević kaže da su to bili povezani i uzajamno uslovljeni potezi međunarodne zajednice.
– Amerikanci su mesecima pre Dejtona vršili pritisak da Radovan podnese ostavku na mesto predsednika RS. I ne samo to, nego su od njega tražili da “zaledi”, baš tako je bila formulacija, funkciju predsednika SDS i da se ne pojavljuje u javnosti. Da može samo da se bavi poslom psihijatra i da piše knjige, otkriva ćerka haškog optuženika uslove za potpisivanje Dejtonskog sporazuma.
Ona misli da ta ideja nije mogla da prođe u najmanju ruku bez prećutne saglasnosti Miloševića.Sećam se te noći kada je Radovan potpisao taj“sporazum o povlačenju”. Jovica Stanišić je noću sleteo helikopterom na Pale i doneo taj papir da ga tata potpiše, pa ga odneo nazad
–Teško da je to bila Miloševićeva ideja. To je bila njihova ideja, ali su tražili da je on podrži i sprovede u delo kao “faktor stabilnosti na Balkanu”, formulaciju koju će uskoro zameniti onom “najveći koljač na Balkanu”, kada im više nije bio potreban.
Sećam se te noći kada je Radovan potpisao taj “sporazum o povlačenju”... Jovica Stanišić je noću sleteo helikopterom na Pale i doneo taj papir da ga tata potpiše, pa ga odneo nazad. Najveća mi je satisfakcijašto smo dokazali da taj papir postoji i što je na kraju prilikom izricanja presude i sam tribunal u Hagu to priznao i uzeo kao olakšavajuću okolnost – konstatuje Sonja Karadžić te dodaje da u tom sporazumu nije bilo nikakvih para niti rezidencija, vila i stanova, kao što se pričalo.
-Jedina pretnja je bila gašenje SDS i progon od strane Haškog tribunala u slučaju da Radovan prekrši sporazum i opet se politički angažuje. Taj dokument potpisali su Holbruk, Milošević i Radovan, a kao garanti sporazuma su potpis stavili Biljana Plavšić, Nikola Koljević i Momčilo Krajišnik.
Karadžićeva kćerka smatra da su tada prevarili njenog oca. Dolazila je ta neka budala, američki špijun, koji je sve vreme crtao nebuloze na parčetu papira: Čiča Glišu koji je na ruci imao lisice i za njih zakačenu torbu, a drugi kraj torbe drugim lisicama zakačen za moju ruku, i jedan ključ. A na torbi je pisalo: 5 miliona dolara
– Do tada se Radovan normalno kretao, prolazio punktove SFOR-a. Međutim, samo par meseci posle potpisivanja stigla je informacija da je Holbruk naredio da se svim sredstvima ide na likvidaciju Radovana Karadžića, odnosno da se izbegne svaka mogućnost da on dospe u Haški tribunal. Nismo tada mogli da proverimo tu informaciju, pa se tata sklonio, za svaki slučaj. Krio se, malo na Palama, pa malo u okolini i onda u jednom trenutku ni mi više nismo znali gde je. Prekinuti su nam svi kontakti i deset godina nisam imala komunikaciju sa ocem, kaže Sonja.
LOV: Amerikanci su nudili da ga uhapse, pa da mu plate odbranu
Karadžićeva kaže da je porodica poslednji put videla Radovana na rođendanu njenog najstarijeg sina 14. februara 1998. godine.
PROČITAJTE JOŠ:-Posle toga je otišao u duboku ilegalu. Video kasetu sa tog rođendana imaju sve bezbednosne strukture. Zaplenili su je odmah. Pričalo se da sam jedino ja bila u kontaktu sa njim i volela bih da jesam, ali nisam. Amerikanci su vršili pritisak na nas da nađemo neki link do Radovana i prenesemo mu poruku da su spremni da daju pet miliona dolara. Dolazila je ta neka budala, američki špijun, koji je sve vreme dok me je ispitivao crtao nebuloze na parčetu papira. Sećam se tog crteža – Čiča Gliše koji je na ruci imao lisice i za lisice zakačenu torbu, a drugi kraj torbe drugim lisicama zakačen za moju ruku, i jedan ključ. A na torbi napisano 5 miliona dolara. I nas dvoje je trebalo da zajedno idemo u Lihtenštajn, položimo te pare u sef, onda ja uzimam ključ i, kad se Radovan preda, te pare opet zajedno nosimo kod dvojice američkih advokata koji su oslobodili O Džej Simpsona, a koji su trebali da preuzmu Radovanovu odbranu, koja će da košta baš toliko – pet miliona dolara. Prosto nisam mogla da verujem šta čovek priča. Devetnaest meseci smo se natezali oko toga. Ja sam im objašnjavala da nemam načina da mu pošaljem bilo kakvu poruku jer nemam komunikaciju sa njim, ali mi nije verovao. Odlazio je u Vašington na konsultacije, vraćao se i sve tako u krug.
Onda su počeli neverovatni pritisci na nas. Jednom su upali u kuću i odveli Sašu. Ne znamo gde je bio, niti on zna, jer su mu stavili pancir i kapuljaču na glavu i strpali ga u helikopter. Vratili su ga posle deset dana, jer su shvatili da tek on ništa ne zna. Mene su najčešće ispitivali, snimali kamerom pa posle analizirali. Odnosili stvari iz kuće, koje nekad vrate, nekad ne. Često smo posle tih pretresa otkrivali da nam fali novac ili zlato. Nisu to bog zna koje pare, jer ih nismo imali, ali dešavalo se da su odneli po 30 ili 50 evra koje su našli u dečijoj kasici, možda su očekivali da će naći Radovanove otiske, šta li? Pa tako nakon nekog vremena otkrijemo da nam fali neka garderoba, nešto od zlata koje sam dobila za svadbu i koje su deca dobijala kad su bili mali. Više puta se dešavalo da uzmu maminu penziju. Osećali smo se poniženo i bespomoćno kada gomila ljudi sa puškama uđe u kuću i vršlja po našim stvarima, a mi zatvoreni svi u jednoj prostoriji, ćutimo i drhtimo – priseća se Sonja situacija kroz koje su prošli tokom perioda očevog skrivanja:
-Otvoren je bio telefon na koji si anonimno mogao da prijaviš sve informacije u vezi sa Radovanom, njegove jatake, pomagače, doušnike i onda su se došavale tragi-komične situacije. Ljudi su prijavljivali jedni druge iz pakosti, komšije koje se sude oko međe, konkurentske firme iz iste ulice, muževi su prijavljivali ženine ljubavnike i slično.
“Žao mi je, kad su me već prodali, zašto to nisu dobro naplatili. Mogli su mnogo toga da dobiju za moju glavu, da ih ucene, da se izbore za narod, državu” Ipak, i u toj desetogodišnjoj agoniji ona je našla nešto pozitivno.
–Očvrsnule su nam porodične veze i shvatili smo ko su nam pravi prijatelji, a stekli smo i neke nove koje u drugačijim okolnostima najverovatnije nikada ne bismo sreli. Bilo je i onih koji su okrenuli leđa i pokazali pšta su i ko su, jer ljudi se najviše poznaju u nevolji, lako je biti prijatelj kada je sve u redu.
Kaže da ih je mnogo potresla i uznemirila nedavno izrečena nepravosnažna presuda od 40 godina, ali se nada da će njen otac uspeti da je žalbom obori ili bar umanji. Ističe da prilikom tih susreta u ćeliji Haškog tribunala bivši predsednik Republike srpske se nikada nije žalio niti krivio bilo koga.
-Samo jednom mi je rekao: “Žao mi je, kad su me već prodali, zašto to nisu dobro naplatili. Mogli su mnogo toga da dobiju za moju glavu, da ih ucene, da se izbore za narod, državu”. Mislio je na one koji su ga predali, na državni vrh Srbije, završava svokju ispovest Sonja Karadžić.
POREĐENJA SA MILOŠEVIĆIMA SU NEUMESNA
– Ne znam odakle to poređenje. Nije bilo baš ni jednog osnova, niti zajedničkog imenitelja između nas, mene i Saše sa jedne, i Marije i Marka sa druge strane. Moj Saša se nikada nije bavio biznisom kao Marko, niti sam ja lupala automobile i družila se s kriminalcima kao što se pričalo da je Marija radila. Neću da grešim dušu, ne znam da li je to istina, ali istina jeste da nisu imali na osnovu čega da nas porede. Ni naši odnosi u porodici nisu nikada bili kao njihovi. Naš otac nikada nije bio predsednik države u miru, da bismo imali neke privilegije i živeli na pijedestalu. Mi smo stalno bili u ratu. Ja nikada nisam imala rotacije i obezbeđenje, nisam izlazila po splavovima da bi me čuvali, kaže Sonja.Tih devedesetih godina mediji su porodicu Radovana Karadžića često poredili sa Slobodanom Miloševićem i njegovom suprugom i decom.
– Pričali su i za radio stanicu na Palama da je bila moja, pa možda odatle to poređenje sa Marijom Milošević koja je imala TV Košavu. Samo što radio stanica nije bila moja, ona je otvorena 1996. godine pod patronatom SPC i uz blagoslov Patrijarha Pavla i nikada dinara nije zaradila, objašnjava i dodaje da porodicu Slobodana Miloševića nikada nije upoznala.
– Nikada nisam srela Miloševićevu ženu i decu. Njega jesam jednom kada je bila skupština na Jahorini, pa su došli on, Micotakis i Zoran Lilić, da vrše pritisak na nas u vezi sa prihvatanjem Vens-Ovenovog plana – seća se svog prvog i poslednjeg susreta sa Miloševićem.
Izvor: Ekspres
