Živim kao penzioner i uživam. Imam nacionalnu penziju. Vozim bicikl, a funkcionišem na relaciji Podgorica – Beograd. Čitam i pratim dešavanja na svetskoj ekonomskoj sceni.
Ovako u ekskluzivnom razgovoru za “Blic nedelje” Momir Bulatović, prvi predsednik Crne Gore i nekadašnji savezni premijer Jugoslavije, odgovara na naše pitanje kako danas živi.Imali ste tek nešto preko 30 godina kada ste postali predsednik Crne Gore. Hvata li vas danas jeza kada se setite tih godina?
-Imao sam 32 godine. Danas ne bih dao nekome ko ima toliko godina ni da vodi privatnu firmu, a kamoli da bude predsednik države. Naravno da nisam imao pojma šta me čeka.
Imali ste i još mlađeg saborca Mila Đukanovića?
– On je bio briljantan mladić. I ne kajem se što sam ga izabrao za svog saradnika. Ipak, on je idealan kada funkcioniše kao broj dva, ali to već nije tako kada on o svemu odlučuje.
Upoznali ste se na Ekonomskom fakultetu u Podgorici. Momir kao asistent, a Milo kao ne baš briljantan student.
– To je tačno. Ali njegove niže ocene zaista nisu ništa značile u političkom smislu. Ponavljam, on je bio briljantan kao saradnik.
Pa šta se desilo te 1997, kada se raspao omiljeni dvojac?
– Pa, sile sa strane su imale u rukama Đukanovića zbog šverca cigareta. On je morao da radi po njihovom nahođenju. A svi znaju da je pobeda Đukanovića na tim izborima bila neregularna. Pa Medlin Olbrajt je šest sati pre zatvaranja biračkih mesta čestitala Đukanoviću. Meni je predsednik izborne komisije rekao da mora da proglasi pobedu Đukanovića jer mu prete da će mu pobiti celu porodicu. Ja mu kažem: “Pa proglasi, čoveče, šta je bitnije od familije?” Crnogorci se, inače, stalno dele. Srećom, ovaj put nisu glave letele.
Slobodana Miloševića pamte kao velikog negativca. A vi ste bili njegov blizak saradnik i nikada mu niste okrenuli leđa. Da li se kajete zbog toga?
– Ja sam bio i ostao “ludi Crnogorac”. Moj moralni kod mi ne dozvoljava da okrenem leđa saradnicima. Pa, meni su davali dva miliona dolara da špijuniram Mila Đukanovića, pa nisam pristao. On je, iako se razlikujemo, moj predsednik Vlade. Najmanje je što sam mogao da odem u Hag i svedočim u korist Miloševića.
Videli ste se sa Miloševićem neposredno pred njegovu smrt u Hagu.
– On je i tada bio dostojanstven. Kada sam se pojavio, rekao je: “Hvala ti, Momo, što si došao.” Umro je tri dana nakon toga. Pričao mi je da sumnja da ga truju. Posle me pitaju da li je zaista otrovan. Pa pobogu, nisam ja sudski forenzičar, znam samo ovo što mi je pričao.
Vama kao najveću manu, ali i kao najveći kvalitet spočitavaju to što niste okrenuli leđa Miloševiću. Ipak, Srbija u embargu, politička ubistva i ratni zločini, zar to nisu bili “dovoljni” razlozi da promenite mišljenje?
– Ja Miloševića u Hagu nisam branio za lošu ekonomsku politiku ili politička ubistva. Ja za ubistva nisam imao dokaze da bih ga branio. Pa ubijeni su i moji prijatelji Pavle Bulatović i Duško Jovanović. Znam šta to znači. Ja samo želim da verujem da Milošević nije imao veze sa ubistvima. Išao sam u Hag da svedočim da on nije imao veze sa ratnim zločinima. Meni je bila čast da sarađujem sa predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem i ubeđen sam da nije bio ratni zločinac.
Foto: Reuters
Đukanović, Bulatović i Milošević
Vi niste završili u Hagu?
– Ja sam jedan od retkih koji je bio u vreme rata u državnom vrhu, a nije optužen u Haškom tribunalu, koji je i politički sud. Jedno vreme sam bio ubeđen da će i mene optužiti, pa sam prikupljao dokumenta. Kasnije sam bio angažovan u nekoliko suđenja odbrane, i pročitao sam sve. Nikada nisam mogao da zamislim da ću u Hagu videti zapisnik sa Vrhovnog saveta odbrane, jer to su bili tajni dokumenti koji čak ni nama, kao članovima saveta, nisu bili dostupni. Sad ih imam kao dokumenta tužilaštva Tribunala. Nije bilo dokaza, da je bilo – svi bismo bili osuđeni.
Da li ste se sa Miloševićem oko svega slagali?
– Ne. Mi smo se često raspravljali, pa čak i svađali.
Oko čega?
– Pa, recimo, oko raspodele novca. Na primer, koliko će novca ići Crnoj Gori. Znam da sam se najžešće usprotivio i kada je bilo masovno hapšenje, ljudi koji su izbegavali da idu na ratište. Tada sam rekao: “To u Crnoj Gori nećemo raditi”.
Podrška Miri Marković vam se zamera više nego Miloševiću?
– Mira Marković me je zvala da joj promovišem knjigu. Ona je udovica mog prijatelja i ja je poštujem, tu sam da joj pomognem šta god da joj treba. Ja svaku knjigu pročitam, pa sam pročitao i njenu. Poslao sam joj svoje mišljenje i komentare koji mogu da joj se svide ili ne. Ali to samo ona zna.
Više puta ste isticali da rata, da je bilo do predsednika republika SFRJ, ne bi bilo nego je to odgovaralo veliki silama. Zvuči prilično nerealno.
– Pa ono što je dogovoreno u Dejtonu je bilo na stolu i 1992. u Lisabonu. Pa zašto to nije dogovoreno? U Dejtonu su se samo Amerikanci pitali. Čak i predstavnike međunarodne zajednice su tretirali kao nebitne likove. Ja sam lično pitao: “Zašto ih ne pustite da napišu svoje izveštaje”, a odgovoreno mi je da ako misle da su nešto bitni, neka ih slobodno napišu.
Pa zar nije bilo surovo od vas, kao predsednika, da učestvujete u svemu tome gde ne možete mnogo da utičete, a ljudi su u to vreme ginuli?
– Naravno da je bilo surovo. Sećam se da je jednom Radovan Karadžić rekao: “Pa kako da popustimo, meni je tamo poginulo 25.000 mladića?” A ja mu kažem :”Radovane, pa nemoj da ti pogine još 25.000…” Verujem da je Milošević bio iskren kada je želeo da napravi kompromis oko podele teritorije u BiH i Hrvatskoj, nije pretio nikakvim oružjem.
I u Hagu je dokazano da odgovornost za paravojne formacije koje su išle iz Srbije ne snosi državni vrh i državno rukovodstvo. Sećam se, kada smo crtali mape oko podele teritorije, nešto smo gledali oko koridora, oko Brčkog. A onda je Izetbegović rekao: ”Nemojte to selo, tu mi je poginulo 20 momaka. Ne mogu da izađem pred ljude čiji su najbliži izginuli braneći to selo i kažem da sada odjednom prelazi u Republiku Srpsku.” Izetbegović je bio fanatik.
Kako ste se vi snalazili?
– Ispričaću vam dve anegdote. Bili smo jednom u Ženevi i tamo nas “nagrde” predstavnici međunarodne zajednice. I izađe Milošević pred novinare i predstavi sve kao naš veliki diplomatski uspeh. Ja nisam mogao da govorim, samo sam konstatovao da “ja izgleda nisam bio na istom sastanku”. A drugi put isporuče pred mene neke zahteve SAD. I ja se spremim da kažem: “Ovo su crvene tačke – nema pregovora, žute – možemo da razgovaramo i zelene tačke – u redu je.” Oni mi kažu: “Kada Amerikanci traže, sve su zelene tačke!”
A danas, da li ste iznenađeni saradnjom Vučića i Đukanovića?
– Jesam. Nisam to očekivao. Vučić je onim svojim izjavama o državnom udaru faktički spasao Đukanovića. To je za mene iznenađenje.
Pa mnogi srpski državljani su optuženi da su učestvovali u tom pokušaju državnog udara. Je li postojala ta ideja o državnom udaru?
– Poslednje večeri kampanje opozicija je na trgu imala skup, a DPS u hali “Morača”. Ja sam i jedne i druge pristalice sreo na putu do svoje majke. Sve je bilo najnormalnije. Zar bi se neko tako šetao i izlazio da su imali saznanja da postoji opasnost od državnog udara? Verujem da od toga nije bilo ništa.
Foto: Mitar Mitrović / RAS Srbija
U Crnoj Gori je velika podela na Srbe i Crnogorce.
– Zameram Milu što je zapostavio dugoročni i istorijski interes Crne Gore. Zapostavio je element socijalne pravde. Ne možete da imate Crnu Goru u kojoj svako svakog zna, a onda odjednom se pojavi ekipa koja ima milione i tvrdi da su im to đedovi ostavili. Milo je dopustio da jedna ekipa ljudi skrene Crnu Goru sa njenog puta istorijskog postojanja i tradicije. Dok sam ja vodio Crnu Goru i dok nije bilo bitno da li ste Srbin ili Crnogorac, tada je na popisu bilo osam odsto onih koji su se izjasnili da su Srbi. Kada je počela da se vodi antisrpska politika, na poslednjem popisu je bilo 32 odsto Srba. Kada biste sada rekli da će Srbi imati prioritet u zapošljavanju u državnoj službi, bilo bi 64 odsto Srba. Mi jesmo i Srbi i Crnogorci, i kada to bude shvaćeno ili vraćeno, Crna Gora će se vratiti svojoj duši i neće se prebrojavati.
Crna Gora hita u NATO?
– Ne podržavam ulazak Crne Gore u NATO. Nije mi jasno šta će ona sa 300 vojnika u toj organizaciji.
Za koga ste glasali?
– Za prijatelje iz Demokratskog fronta. Mandić i Medojević su na dobar način pomirili Srbe i Crnogorce. Nije dobro što su manjine sada tas na vagi koji će odlučivati o izboru: Istok ili Zapad? Ipak, da me neko ne shvati pogrešno, dobro je da manjine imaju svoje predstavnike i sva prava.
A Srbija? Može li i Rusija i EU?
– Ta politika je jedina moguća. Čak i da se zvanično odredite protiv Rusije ili protiv EU, tu bi se podigao talas koji bi vas svakako udario. Kada gurnete klatno, ono će da vam se vrati.
Hapšenje Marovića očekivano
– Crna Gora je mala, svi se znamo. Primera radi, svi znaju da Svetozar Marović ima jahtu od 10 miliona evra za koju je rekao da mu je sin dobio kao poklon od poslovnog partnera. Pa od poslovnog partnera se dobija flaša viskija… Zna se i bilo je pitanje trenutka kada će biti uhapšen.
Pozdravim se sa Đukanovićem
– I dalje živim u istoj zgradi i u ulazu sa Đukanovićem. Kada se sretnemo, kurtoazno se pozdravimo i rukujemo. Pa nećemo valjda oči jedan drugome da vadimo!? Mada kada dolaze gosti kod mene, često ih legitimiše policija jer ulaze u zgradu u kojoj živi premijer.
Navijao za Trampa
– U izborima u SAD sam potpuno promašio u predviđanju pobednika. Navijao sam za Trampa. Neće mnogo biti drugačiji odnos prema Srbiji, ali on je iz drugačijeg establišmenta u odnosu na Klintonove.
Poštujem Putina
– Putina je donelo vreme. Rusija je bila pre njega zemlja kojoj je najviše u istoriji pao BDP a da nije imala rat. Nama Rusija u takvom stanju nije mogla ni da pomogne, ali sam siguran da je Rusija tada bila jaka kao danas, da ne bi bilo bombardovanja 1999. godine.
Izvor: Blic
Foto: Mitar Mitrović / RAS Srbija
