U nastojanju da se skine veo zaborava sa jednog od retkih junaka poteklog iz seljačke krovinjare, gunja i opanka, koji se u najtežem vremenu po srpski narod i kraja u kome se rodio, istakao u borbi protiv svih neprijatelja njegovog naroda, Mokrolive vam donosi životnu priču o Komadantu 1. sarajevske brigade, Savi Derikonji koja će biti objavljena kroz nekoliko edicija u narednih nekoliko sedmica na našem portalu.
Savo Derikonja, je rođen na Vučjoj Luci, srez Sarajeva, od oca Petra i majke Joke, rođene Cerovina. Osnovnu školu je pohađao u svome rodnom selu i bio je dobar đak. Kao dečak pomagao je ocu oko obavljanja radova u polju, kao i svaki seoski dečak.
Posle uspešno završene Osnovne škole, učitelj Sava Derikonje, savetova je njegovom ocu da sina pošalje na više školovanje, jer je dete bistro i darovito. Taj dobro-namerni savet učitelja, Savin otac nije poslušao, već mu je odgovorio: “Zar ti, učitelju, hoćeš da me rastaviš sa mojim jedincem, sa moja dva oka, i da posečeš stub moje starosti?! Ne dam ga od sebe. Ima na čemu i o čemu i kod kuće da radi – neka ga samo Gospod Bog poživi… ” Tako je Savo Derikonja ostao sa roditeljima koji su ga podigli i vaspitali u srpskom patriotskom duhu. Gusle, srpske narodne junačke pesme, počev od Nemanjića pa do Karađorđevića, za Savu su bile najbolje škole srpskog patriotizma. Srpska istorija i podvizi srpskih junaka i njihova besmrtna dela napajali su dušu mladog Derikonje.
Do stasanja Kralju za vojnika, Savo se razvio u stasitog i divnog momka – fizički jakog i zdravog, kao da je od Romanijske stene odvaljen i isklesan. Širokih ramena isturenih grudi – kao u lava, lica rumena. Njegove su reči otsečene, glasne i jasne. Naravi mirne, nenametljiv, druželjubiv. Kao markantan ljudska pojava, bio je lako zapažen i među stotinu drugih momaka, na crkvenim saborima, verskim i nacionalnim svečanostima – skupovima omladine gde se pesma pveva, kolo igra i nadmeće se u viteškim igrama: skoka junačkog, bacanja kamena s ramena. Svuda je Savo bio među prvima, a i prvi.
Zbog takvih svojih kvaliteta, Savo osvaja mnoga devojačka srca, a ponajviše udavača bogatih roditelja. Tako se Savo, sa roditeljskim blagoslovom, oženio lepom devojkom takođe jedinicom u roditelja, Bojanom – Bojkom Šljivić – iz uglednog srpskog doma. U svom srećnom braku imali su sina Momira i kćerku Milicu.
Svoj vojni-kadrovski rok, savo je otslužio u 10. pešadijskom puku. Nesrećni aprilski rat 1941. godine, zatekao ga je u činu rezervnog pešadijskog narednika, u 28 godina svoga života. Sposoban i okretan, uspeo je da izbegne nemačko zarobljavanje. Vratio se u svoj rodni dom gde su mu se svi obradovali, ali i uz prekor njegovog oca zbog neslavnog završetka toga nesrećnog rata, kao da je baš njegov sin Savo za sve to bio kriv!
Hrvatski-ustaški “Narodni sabor” je još 19. aprila 1941. godine, doneo zakon o uništenju Srba na području tkz. NDH, bez ikakve milosti i obzira, a svim mogućim sredstvima i načinima. Od tada je odmah počeo nečuven i nezapamćen pokolj srpskog stanovništva, svududa na domaku ustaške puške i kame. Pored regularne ustaške vojske, bili su i tu i muslimani kao “Hrvatsko cveće” i oni su takođe krvoločno tamanili Srbe. Organizovane hrvatsko-koljačke bande žarile su i palile ne samo po Istočnoj Bosni, nego svuda gde je bilo Srba. Naročito su se kao krvnici srpskog naroda istakli: pukovnik Jure Francetić; “vitez” – kapetan ili bojnik Franjo Sudar; Ragib Čapljić iz Rogatice, poslanik “jug. muslimanske zajednice” – organizacije. Za vreme rata u NDH negde u Bosni, veliki župan izvesne oblasti. Zatim, doktor Hasib Bušatlić, koji je Vlasenički srez u crno zavio, i srpsko ime nastojao da zatre; Avdaga Hasić, posednik i industrijalac iz Kladnja; koljači braća Abađaš, Safet i mladi mu brat sa Romanije. Ime mlađeg brata sam zaboravio, a koaji je priživio rat i sada je komunistički penzioner – valjda za zasluge što je klao srpski narod, silovao žene i devojke i radio sve što je priličilo hrvatskom zločincu.
Savo Derikonja je pao ustašama u ruke dok je orao svoju njivu na kojoj su ga iznenadili oružani organi “Hrvatske zaštite” (zaštitari ili lovci na Srbe) – dr. Vlatka Mačeka, vođe seljačkog naroda Hrvatske, a u koga su mnogi srpski političari verovali. Oni su Sava odmah svezanih ruku na leđima poterali u Sarajevo i uz put ga kundačili. U Sarajevu su ga predali ustaškoj policiji na “nadležnost”. U zatvoru su ga tukli i mučili kao: Srbina, četnika i sokolaša a vređali ga i psovali mu sve što mu je sveto i najmilije.
“Ljudi su usled gladi, mučenja i batinjanja, koje je bilo zaista životinjsko, ubrzo slabili i gubili snagu. To je bio ustaški metod da zatvorenici ne bi mogli dati nikakav otpor, prilikom sprovođenja i do samog stratišta. U svakom stočnom toru je bilo čistije nego u ćelijama hrvatsko-ustaškog zatvora” – pričao je kasnije Savo.
“Jedne noći ” – nastavljao je Savo – “svezali su nam ruke žicom na leđima, uterali u jedan kamion nas oko 30, a po nama bacili ceradu – šator. Prema kretanju kamiona, a i nešto vireći ispod cerade, zaključio sam da nas voze Alipašinom mostu gde je bilo stratište na kome ubijaju Srbe. Iako vezan telefonskom 1icom, naumio sam da pokušam begstvo, ako mi se zato i najmanja prilika ukaže, jer će me inače mrcvariti i na mukama umoriti. Ako pokušam bekstvo, može i da uspe, a ako ne uspe stićiće me ustaški rafali i umreću bez muka. U mislima se molim Bogu da mi podari snage i da mi bude na pomoći da ovaj svoj plan ostvarim… ”
U toj molitvi Gospodu tužnog sužnja, taj se kamion zaustavio. Hrvatski ustaški zločinci, pijani do bezumlja, prazne boce ispijenog alkohola su razbijali od glave svezanih Srba. Puščanim cevima su odbrojavali Srbe za klanje i izbacivali ih iz kamiona. Oko toga istovaranje je nastala izvesna gužva. Ljudi nisu hteli pod nož, bradvu ili malj. Savo je taj momenat iskoristio. Iskočio je iz kamiona i dao se u begstvo, trčeći u cik-cak. Za njim su osuti rafali uz povike da stane. Ali, on je i dalje bežao i Boga molio da mu podari snagu, da izdrži u toj trci za život. I zahvaljujući svojim nogama a najviše Božjoj pomoći, spasao se grozne smrti na mukama. Kada je bio siguran da nije više na domašaju zločinaca, povremeno se odmarao i prikupljao snagu za dalji put…
Isprebijan, gladan i umoran, stigao je do sela Biosko, do kuće svoga dobrog prijatelja Dimše Plakalovića, ranijeg predsednika opštine u Vučjoj Luci, inače poštenog i uglednog domaćina. Iznenađen Savinom pojavom, Dimšo ga je zagrlio i suzama oblio jer se bio pronio glas da je Savo ubijen. Dimšo je Savu oslobodio dušmanski vezanih ruku u koje se bila upila žica. Ruke su mu bile modre i otečene, pa ih je morao da drži u hladnoj vodi da otok splasne. Savo je ukratko ispričao Dimši o svemu što se sa njim dogodilo, a Dimša je njemu pričao o stradanju srpskog stanovništva, o masovnim ubistvima i deportaciji. Pričao mu je o užasnom zulumu hrvatsko-ustaških vlasti nad Srbima po obližnjim selima: Jelovci, Kostreša, Bljuštovac, Sabanci, Kaljina, Biosko, Rogoušić, Bulozi, Pale, Mokro, Ljemanici, Ljubogošti i da nema srpskog sela koje ustaše nisu u crno zavile.
Savo je bio zaprepašćen slušajući ovog svog prijatelja čije su vesti na njega poražavajuće delovale, te je rekao:
– Dimšo brate, tome se zlu moramo odupreti, ako mislimo da i dalje kao ljudi postojimo i živimo. Nepregledne su naše šume i planine u kojima ćemo naći skloništa za našu nejač; a svi koji su sposobni za borbu i spremni da se muški odupru dušmanima, neka se late oružja – hladnog ili vatrenog. Veše čekanja nema!
– Moramo, brate Savo – odgovorio je Dimša, pa makar u toj odbranbenoj borbi svi izginuli kao ljudi, jer ako moramo mreti da to bar bude muški, junački; srpski i stojički. Mislim da je tako časnije nego da nas vezuju žicom i da nas kao stoku teraju na klanicu.
Posle ovog dogovora, Savo je neko vreme ostao kući svoga prijatelja. Pošto se odmorio i dobrom hranom snagu povratio, Savo je zajedno sa Dimšom otišao svom domu gde su ga radosno i sa suzama radosnicama svi ukućani dočekali. Ovo naročito zato što se u selu pričalo da je Savo ubijen na Pašinom mostu u šta su svi drugi verovali izuzev njegove dobre majke Joke kojoj je srce govorilo da će joj se ipak sin vratiti.
Kraj prvog dijela…
Iz knjige “Sjećanje na Sava P. Derikonju” autora Ozrena Grujića
