Savo Derikonja
Savino bekstvo sa streljanja i njegov dolazak kući je povratilo nadu narodu da će moći da se suprotstavi ustaškom nastojanju da ga sasvim iskoreni i uništi. I staro i mlado, i žensko i muško je postalo vedrije i veselije, verujući u svoj spas. Njegovo begstvo sa streljanja norod je podigao na stepen herojstva. Okupljali su se oko njega u obli1njoj šumi i sa njim se dogovarali o organizovanju svoje odbrane.
Jednog dana meseca jula 1941. godine, hrvatske ustaše su iznenada napale srpska sela: Ljemanicu, Glog i Brdo. Hvatali su stanovnike tih sela, i žensko i muško, sve koje su stigli. Neke srpske domove su opljačkali, a kuće popalili. U to vreme je Savo Derikonja bio nedaleko od tih sela, u šumi sa oko 50-60 ljudi, od kojih je jedan manji broj imao vatreno oružje, dok su drugi bili naoružani kosama, motikama, srpovima i bradvama usađenim na motkama. On je sa tim ljudima napao te hrvatske zločince. Oteo je od njih pohvatane stanovnike tih sela, povratio njihovu zaplenjenu imovinu, i oslobodio sela od ustaša. Tu je ubijeno desetak ustaša, a ostali su bežali prema Sarajevu, bacajući usput oružje i municiju radi lakšeg kretanja. Tako su ustanici zaplenili oko dvadeset pušaka i oko trista puščanih metaka sa nekoliko vojničkih ranaca opljačkanih stvari iz ovih sela.
U ovoj borbi za odbranu srpskog stanovništva Savo Derikonja je, pored svoje hrabrosti, pokazao i umešnost vođenja takoreći golorukih seljaka u borbu protiv naoružanih ustaša. To ga je istaklo i podiglo na čelo srpskih seljaka – ustanika, a kojima je kasnije postao i komandant.
Ovaj uspeh neorganizovanih seljaka pod vođstvom Sava Derikonje protiv hrvatskih ustaša, nije bio u interesu grupi komunista koji su legalno izlazili iz Sarajeva i smestili se planinsku kuću u selu Crepoljsko. Tu su osnovali neki svoj štab odakle su sprovodili komunističku propagandu među seljacima, dok u muslimanska sela nisu zalazili, jer su muslimani bili uz hrvatske vlasti a katolici – Hrvati nisu ni bili nastanjeni na tom području. Komunisti su vrbovali seljake da im priđu, ali u tome nisu imali velikog uspeha. Program komunističke borbe je bio stran srpskom seljaku i neprihvatljiv za njihov patrijarhalni način života. Sem toga, seljaci nisu verovali komunističkom šarenom društvu u kome je bilo više onih koji nisu bili Srbi, a i ono nešto Srba među njima je bilo na rđavom glasu u narodu. Vajnera; Fazlića, Prpića, Zovka; Mađara, Danona, Krzića, Alkalaja, Almulija i drugog belo-svetskog ološa. Među njima je bio i izvesan broj srpske ološi: Pero Kosorić i Grujo Novaković, Janko Jolović, Svetko Furtula, Mitar Minić, Žarko Cejović, pa i advokat dr. Vlado Jokanović. Oni su ipak uspeli da zavedu jedan manji broj srpskih seljaka od kojih su formirali četu. Oružje su dobijali preko veze iz hrvaytskih vojnih magacina. Sa ovim komunistima je bio i veći broj ženskih lica, a najviše Jevrejki. Hranom su se snabdevali otimanjem od srpskih domaćina. Malo po malo, počeli su zavoditi nasilje, pa i ubijati ugledne domaćine. Da bi opravdali svoj teror, izvršili su napad, snagom seljaka meštana, na žandamerijsku stanicu na Ozrenu (sarajevskom) a posle toga je kod njih nastalo zatišje.
Komunistima je tu smetao ugled popularnog Derikonje, pa su mu poslali poruku 6. januara 1942. godine, na srpski Badnji dan, da sa svojom četom dođe na Crepoljsko, a radi tobožnje zajedničke akcije protiv ustaša. Savo je taj poziv, i kao čovek i kao vojnik, shvatio ozboljno, ne misleći na podvalu niti na dovličnost onih koji su ga pozvali.
Stoje sa lijeva na desno: Milinkovic (ime nepoznato), Risto Derikonja, Savo Derikonja, Mladjen Milinkovic i neki Srbijanac iz Drazinog staba. Cuce Petko Lizdek, Jovo Opancic, Vaso Kosarac i Dobro Lizdek.
Tako je, i pored oštre zime, snega i mećave, Savo na vreme stigao na Crepoljsko. Komunisti su ih lepo dočekali i smestili, njih oko 60, u udobne sobe toga planinskog doma. I dok se ovi još nisu ni čestito zagrejali, u sobu su upali: Slaviša Vajner, Pero Kosorić i ostala komunistička rulja sa grupom partizana koji su imali puške na gotovs. Energično i strogo su prispelim srpskim ustanicima naredili da odlože oružje. Savo i njegovi ljudi su ovim bili iznenađeni, i protestovali su radi takvog partizanskog postupka. Ali, videvši da drugog izlaza nemaju, položili su svoje oružje pred ovim komunističkim siledžijama.
Ovo se događalo u doba kada su komunisti i nacionalisti u Bosni sarađivali u borbi protiv ustaškog neprijateljstva. Nakon što su ovi srpski ustanici odložilo svoje oružje, komunisti su to sve pokupili i odnijeli u jednu drugu sobu, a prevarene ljude su držali pod stražom. Zatim su komunisti održali neku svoju konferenciju posle koje su od srpskih ustanika odvojili: Sava Derikonju, braću Ðorđa i Filipa Padak sa još njih jedanaest i zatvorili ih u posebno odeljenje, a koje je čuvala njihova jaka straža. Ostalima su vratili oružje i uputili ih na Vučju Luku, a svakako su ovim ljudima za komandira postavili čoveka lojalnog komunistima.
Četrnaest ljudi sa Savom Derikonjom, podvrgnuti su saslušanju tereteći Sava za neke nepostojeće greške i propuste, kao na primjer da je napao ustaše na Ljemanici, Glogu i Brdu svojevoljno – bez znanja i obaveštenja njihove komande. Zatim da je veliko-Srbin, Šovinista, monarhista. Stavljali su mu i oni u greh sve ono što su mu i usteše stavljela u sarejevskom zatvoru. Na sve ove optužbe Savo im je odgovorio:
– Pa gospodo štabovci, vi mi stavljate u greh sve ono što su mi i ustaše u greh stavljale. Zar ni danas kada ustaše na hiljade ubijaju srpsko stanovništvo ja sa mojim seljacima nemam pravo da ga branim? Zar je po vašem mišljenju pogrešno sprečavati te zločince da ubijaju nevin narod? I, vi znači, da žalite desetinu ustaških glavoseča, a ne žalitie hiljade srpskih glava? Šta je to sa vama i gde se vi nalazite?!
Savo Derikonja je sa svojih 13 sapatnika, vezanih žicom i pod jakom stražom tih nevernika, i po žestokoj zimskoj hladnoći, sproveden u Podromaniju, gdje su predati tamošnjim komunističkim komesarima i komadantima. Kada je i ovima Savo rekao da ih vezuju isto kao i ustaše, oni su odgovorili “da ih niko više neće svezati niti odvezati! ”
U Podromaniji su strpani u zatvor stare vojne kasarne, oko koje su postavili jaku stražu. Znali su komunisti da je Savo pobegao vezanih ruku iz ustaškog zatvora pa su hteli da budu sigurni da odavde ne može pobeći.
Nije poznato šta su i kako doživeli u tome zatvoru, ali se zna da u njemu nisu dugo ostali, zato što je ubrzo usledila kaznena ekspedicija nemačko-hrvatske vojske na ovaj prostor. Kada su komunisti primetili nastupanje te kaznene ekspedicije, oni su se dali u bežaniju zaboravljajući ove uhapšene ljude, a kojima je pretila smrtna opasnost – ako tu budu nađeni od strane ustaško-nemačke vojske. Pretpostavlja se da su ih komunisti tu i ostavili, znajući da će svi biti pobijeni od fašista, tako da oni pred narodom ne snose krivicu za to.
Međutim, zahvaljujući Bogu i jednom dobrom meštaninu, taj komunistički plan nije uspeo. Ovaj meštanin je znao du su ti ljudi ostali zatvoreni u kasarni, pa čim su partizani napustili stražarenje oko kasarne i pobegli, on je na tim vratima razbio katanac, ljudima oslobodio žicom vezane ruke i rekao im da se spasavaju dalje kako znaju i umeju, jer dolazi Nemci i Ustaše. To se odigralo januara 1942. godine.
Srećnim slučajem oslobođeni, Savo i njegovi ljudi su krenuli kroz šume gazeći visok sneg. Uputili su se prema selu Kaljini kod Savinog dobrog prijatelja iz momačkih dana – Borka Radovića do čijeg sela još nije bila doprla komunistička vlast krvi i terora. Borko ih je sve primio kao svoju rođenu braću. I učinio je sve što je mogao za njih da učini – da ih skloni i da im živote spasi.
Selo Kaljina
Kao što je ranije rečeno, komunisti i nacionalisti su u početku sarađivali. Ustvari, ta je “saradnja” bilo po onoj narodnoj: “Oj, Turčine, za nevolju kume! ” Komunistima je ta saradnja bila potrebna radi dobijanja u vremenu jer su sa svojim “ustankom” bili zakasnili. Oni su pošli u ustanak tek pošto je Hitler napao Sovjetski Savez. U toj “saradnji” sa nacionalistima, komunisti su vešto i organizovano sprovodili propagandu za svoje ciljeve. Polako, iza leđa nacionalnih prvaka, većinom seljaka, vršili su teror i ubistva, čak i onih Srba koji su uspeli da izbegnu ustaški pokolj. Takav rad komunista teško je padao srpskom stanovništvu. Narodu je jedini spas bio u srpskim nacionalnim ustanicima, koje su komunisti svuda i na svakom mestu, sputavali i onemogućavali raznim podvalama i prevarama. A kada je naišla nemačko-ustaška kaznena ekspedicija, komunisti su ispred njih pobegli, a ostavili su narod nezaštićen – predali ga ustaškim koljačima na nož i teror.
Oko 20. aprila 1942. godine kada je sneg okopnio na Romaniji, Ozrenu, Devetaku, Jahorini i na drugim bosanskim planinama, vreme je bilo da se nacionalisti obračunaju sa komunističkim teroristima i ubicama nevinih ljudi – Srba. Tada je Savo Derikonja, sa onim ljudima koji su izbegli pogibiju, i od komunista i od ustaša, krenuo u akciju, pošto je od Borka Radovića dobio i nešto oružja.
On je, sa desetinom svojih hrabrih ljudi, počeo da napada i da razoružava partizane, da razgoni njihove štabove i posade i da rastura komunističku vlast. Tako su komunistički partizani u kratkom vremenu isterani iz Srednjeg, Visojevice, Šabanka, Rakove Noge, Kostreša, Mokrog i drugih sela. Čim bi palo jedno komunističko uporište, sami meštani bi jurišali na komunističke štabove i razgonili ih, a neke i ubijali. Ti komunistički “junaci” nad nezaštićenim srpskim narodom bi tada bežali ne znajući kuda i u panici glave gubili. Tako su, od tih zločinaca na ovome terenu, ostali kao glavni organizatori i instruktori terenskih terorista, učitelji Ilija Grbić i Spaso Marković. Sa njima su na prostoru Istočne Bosne još bili: Božo Jugović, Žarko Ceković, Janko Jolović, Svetko Furtula, Grujo Novaković i još njih.
U tom pohodu protiv komunističkih partizana Savu Derikonji se dobrovoljno javilo oko 500 ljudi sposobnih za oružje, mada polovina od njih nije bila naoružana. srpski narod ovoga kraja, dočekao je Sava Derikonju i njegove junaka sa ovacijama i oduševljenjem jer im je skinuo komunistički jaram sa vrata i poverio mu da organizuje ovu masu naoružanih i nenaoružanih srpskih ustanika sposobnih za borbu; da čuva i da sačuva srpsko stanovništvo od propasti koja mu je pretila od mnogih neprijatelja, a naročito od hrvatsko-ustaške vlasti.
Savo Derikonja se ovog teškog i odgovornog zadatka jedva primio, obzirom na veliko odgovornost u jednom takvom teškom dobu. Pogotovu što je znao da se nalazi u “državi” u kojoj je ovaj isti srpski narod stavljen van svakog zakona. Ali na opštu molbu boraca i naroda, Savo je pristao da se stavi na čelo srpskih ustanika, pod uslovom da mu se dodeli nekoliko uglednih i poštenih domaćina koji će ga u svakom pogledu pomagati, pa i savetovati. Pošto je taj njegov uslov prihvaćen, on je odabrao ljude u koje je imao puno poverenje, a što mu je mnogo olakšalo i onako težak zadatak.
Prvi zadatak mu je bio da organizuje i formira oružane jedinice koje će da štite i živote i imovinu srpskog naroda. Kada je organizovao čete, podelio ih je na vodove i desetine. Sa svojim savetnicima je odabrao i postavio komandni kadar. Svaki komandir je dobio teren kojim će krstariti i narod čuvati od upada neprijateljskih bandi. Te jedinice su nazvane četnici. Njihova ishrana je dolazila od naroda, i to proporcionalno imovnom stanju domaćinstava.
Četnički odredi na prostoru NDH su bili životna potreba srpskog naroda i njegovog opstanka. Oni su se borili sa mnogim teškoćama, ne samo sa mnogim neprijateljima, nego i zbog nedostatka naoružanja i ostalih sredstava potrebnih za vojsku. Naročito se u hrani oskudevalo jer ni stanovništvo nije imalo dovoljno za ishranu. Dovijali su se na razno-razne načine u dobavljanju hrane o čemu je naročitu brigu vodio ugledni domaćin Božo Plemić, koji će docnije biti izabran za komandanta sreza. Između njega i Sava Derikonje je vladala harmonija, i oni su se u svemu dopunjavali… Kraj drugog dijela.
