У недељу 04.06.2023 године, на дан када су Српска православна Црква и њени вјерници прослављали један од својих највећих празника, дан када је Христос испунио своје обећање према ученицима, чланови породица погинулих бораца, преживјели борци, ратни војни инвалиди и представници власти су посјетили  споменик палим борцима у Жепи и испунили своју трајну обевезу према онима који су животе своје уградили у темеље Републике Српске. 

Тога 4. јуна 1992. године  45 бораца, четрдесет пет очева, стричева, браће и сестара је изгинуло у организованој и добро испланираној засједи припадника Армије БиХ коју су чинили муслимани са подриучја Жепе и  Поджепља, Стоборана и Гођења,  Чавчића и Мандре …  

Помен и почаст погинулим Паљанима одало је више од 300 присутних. И док је трајало опијело за покој душа погинулих, и док су горјеле свијеће воштанице, и док се наглас читао „Оче наш“ и пјевала „Вјечнаја памјат“, многи су у себи понављали исто питање: „Зашто“?

Jedan od rijetкih кoji je to гласно, али прилично бојажљиво izgovorio је био један од преживјелих учесника тога догађаја, Јовица-Јоцо Горета,  ријечима: ” Жепа је наша болна рана, незацијељена. Рана која још увијек захтијева одговоре на многа питања, а нека од њих још нису постављена. Поменом у Жепи одајемо почаст нашим погинулим борцима, и истовремено шаљемо поруку да одговори на сва питања морају бити дати и да нећемо одустати у тражењу. Прескупа је цијена плаћена на овоме светом мјесту. Одговорност појединаца је можда застарјела како кажу закони, али истина никада не застаријева.”

Јоцо није рекао ни ко, ни када ће дати одговоре на „нека питања“, али је рекао довољно да сви схвате. Посебно је нагласио да се „одговори морају дати“  чиме је послао јасну поруку и захтјев, прије свих Борачкој организацији Општине Пале, Организацији старјешина ВРС и представницима власти.   

И није Јоцо то тражио у своје име нити за себе. Он истину зна и она је његова. Истину зна и Ацо Лазаревић и многи други који су преживјели Жепу али ко ће да исприча причу у име погинулих? Јер мртва уста не говоре. Управо ту, неиспричану причу очекују породице погинулих бораца.

Срето Лопатић као и сва дјеца погинулих бораца имају право на истину како и зашто је погинуо њихов отац.  „За Републику Српску“, звучи лијепо и изазива понос, али зашто ми Срби своје успјехе увијек мјеримо бројем жртава. Да ли се операција „Жепа“ могла реализовати  без жртава или са мање жртава? То је  кључно питање!

И док се ми размишљамо о томе ко ће, када и како одговорити Јоци и другима на „нека питања“, муслимани су то већ одавно завршили. Њихова дјеца  „знају“ да је  тог 4. јуна 1992. године, „голоруки народ Жепе и околних села херојски одбранио своја огњишта од напада разузданих Србо-четничких хорди при чему су им нанијели огромне губитке.“ О томе су исписали сотине страница и испјевали десетине пјесама, а онда све то преко друштвених мрежа и интернета пласирали у свијет.

Да је то лако питање за Борачку организацију Општине Пале и РС давно би добили одговор. Али неко мора преузети одговорност бар док још има преживјелих свједока тих догађаја. У противном ризикујемо да нам историју догађаја напишу они који никада нису били на Жепи или да нам дјеца истину о Жепи  читају преко интернета.

Због тога је пред Борачком организацијом Општине Пале  велика одговорност и обавезе за што је потребна већа подршка свих борачких категорија и локалне управе.  Подршку преживјелих из пакла Жепе ће сигурно имати.

Аутор : БК

Фото: Горан Б.