Увек елегантан и у оделу, а као такав и са тим крупним црним очима више је личио на научника него на сликара.

Рођен је у Винковцима 22. јануара 1896. године у кући оца Милутина, шумарског инжењера и мајке Персиде која је још у оно време завршила филозофију у Бечу.

Њихов план био је да им син постане правник, али тај сан се растопио када је овај дечак кренуо на часове сликања у Гимназији у Земуну.

Тад се он већ увелико био заљубио у Ван Гога те Вишу школу за уметност завршава у Загребу.

После Првог светског рата одлази у град који је у то време био центар света, Париз.

Сава Шумановић није био наш први сликар који се отиснуо за Париз, али како је течно говорио фрацуски, а поред њега и немачки језик, тамо се брзо снашао.

Уписује се на ликовну академију француског сликара Андре Лота, а Лот ће доста касније изјавити да је Сава био његов најталентованији ученик.

Француска Влада је 1926. године за потребе отварања свог музеја откупила 200 слика Саве Шумановића.

А познату крчму “La Coupole” у Паризу коју ће вам препоручити сваки данашњи водич, и сад красе 4 Савине слике.

Пред Други светски рат у стилу најбољих сликара света настала је његова слика “Пијани брод.”

Ова слика настала је радом без престанка, Сава ју је сликао 7 дана и 7 ноћи и приказао је свет који нам долази, где се не зна ни ко је капетан ни ко је радник у потпалубљу у броду који се на таласима њише.

Последњи пут у Паризу био је тридесетих година прошлог века, тад му је ученица Ернеста Хемингвеја, француска уметница Кики, позирала гола.

Међутим, Шумановићев однос према Паризу више није био исти и он од те слике престаје да се потписује на француском језику.

Сава одлази у Шид и ту гради свој “Како знам и умем” стил, те слика преко својих 600 дела на којима доминира зеленило сремске равнице.

Тад кафанска певачица Ема пристаје да му позира гола и тад настаје његов најпознатији циклус “Шидијанке” од 31 метра непрекидних слика.

Када су га многи напали да то нису Шидијанке већ Шиђанке, Сава је рекао да девојке које се купају голе на потоку Шидина могу бити само Шидијанке и ништа друго.

Изложба на Новом универзитету у Београду 1939. године била је његова најуспешнија изложба, на којој продаје 100 својих слика али то је уједно била и његова последња изложба.

Брзо је један човек кратких брчића шокирао свет сликом испред Ајфелове куле у Паризу где је Сава направио нека од својих најпознатијих дела.

Његов Срем убрзо постаје део НДХ-а а Шумановић кад ћирилица бива забрањено писмо, тад престаје да се на сликама потписује и на српском језику.

Од 1941. године на свим његовим сликама које приказују једну врсту изгубљеног раја, стоји само година када су слике рађене.

Тако је било све до 28. августа 1942. године, дана који је за Шиђане најтужнији дан у историји града.

Око 120 Шиђана тад је од усташке руке ухапшено а и Сава је поделио њихову судбину, последња жеља коју су му усташки кољачи испунили била је да му допусте да обуче одело и обрије се.

Тачније, од тог дана до средине септембра усташки поход у смрт је одвео преко 6.000 људи из Срема.

Сава Шумановић ухапшен је на Велику Госпојину и одведен је у Сремску Митровицу на испитивање.

Знао је Сава да је његов рођени стриц у то време био саборник у Загребу и да је то његова карта за опстанак преко које му је живот био загарантован.

Док је у наредна 2 дана мучен, сушила се његова последња слика насликана 26. августа ‘42. године коју је Сава назвао “Берачице.”

Ова његова последња слика приказује 12 берачица кроз које он приказује 12 апостола, грожђе у корпама је искључиво црно што показује симбол крви Христове.

Девојке на слици су босе што није реално у нормалној берби али чиста стопала представљају чистоћу душе.

Кроз средину слике пуца поглед на њиву зрелог жита, жито и грожђе никад нису зрели у исто време али он овде житом приказује симбол хлеба и тела Христовог.

Од њега је на испитивању само тражено да се на сликама потписује на латиници.

Није пристао и најдаровитији сликар ХХ века убијен је на данашњи дан ‘42. године у 46. години живота.

Пише: Деки РС